Prikaz romana „Knjižara zabranjenih knjiga“ Marka Levija: Književnost u ime slobode
Tema najnovijeg romana Marka Levija mi je izuzetno bliska, pošto sam nekoliko godina živela u Sjedinjenim Američkim Državama i svedočila kako se američko društvo radikalno menja. Radnja „Knjižare zabranjenih knjiga“ odvija se u Americi koja nije isuviše distopijska, ali u kojoj zakon HB 1467 nameće drastičnu cenzuru. Ovaj zakon stvara probleme u mnogim saveznim državama, ali naročito na Floridi jer ga republikanci zloupotrebljavaju na najgori mogući način. Zakonom HB 1467 sprovodi se cenzura, a samim tim i uklanjanje određenih knjiga koje se smatraju „subverzivnim“… Autor je iskoristio stvarnost i od nje napravio fikciju, pri čemu je istovremeno uspeo da tu istu stvarnost prikaže u pravom svetlu.
U romanu „Knjižara zabranjenih knjiga“ pratimo Miča, strastvenog knjižara, kome je neizmernu ljubav prema knjigama preneo otac. U svojoj knjižari otkriva tajnu prostoriju koja će postati epicentar tihog otpora: u njoj će čuvati i pozajmljivati knjige koje je novi guverner strogo zabranio. U ovom društvu, koje je Mark Levi zamislio, lične slobode su ograničene u ime moralnosti i društvenog jedinstva. Socioekonomski uslovi života su teški, a kontrola je sveprisutna.
Tajna soba je brižljivo sređena i u njoj se nalazi kolekcija zabranjenih klasika, među kojima su „Dnevnik Ane Frank“, „Voljena“ Toni Morison i „Farenhajt 451“ Reja Bredberija. Mič nije revolucionar u klasičnom smislu te reči – on je oličenje mirnog i intelektualnog otpora, time što nastoji da očuva ono što smatra najbitnijim za ljudski rod: slobodu mišljenja i obrazovanja.
Međutim, njegova misija je opasna. Kontrolori javne bezbednosti, koji predstavljaju produženu ruku autoritarnog režima, pažljivo nadziru knjižare. Jednog dana agent otkriva zabranjeno delo na njegovim policama i time počinje Mičova borba za sve što mu je u životu važno…
„Knjižara zabranjenih knjiga“ ima izvesnu, uznemirujuću sličnost sa stvarnošću i trenutnom situacijom u Sjedinjenim Američkim Državama. U većem broju saveznih država doneti su zakoni koji ograničavaju pristup određenim knjigama u školama i bibliotekama. Na kraju romana Mark Levi opisuje posledice zakona HB 1467, na osnovu kojeg su, pod plaštom moralnosti, mnoge knjige uklonjene kako bi se mladi umovi „zaštitili“. Autori koji pripadaju LGBTQ+ zajednici, oni koji se bave rasizmom, pitanjem identiteta ili čak istorijom Sjedinjenih Američkih Država mahom se zabranjuju. Dela poput „Ubiti pticu rugalicu“ Harper Li ili „Najplavlje oko“ Toni Morison često su na udaru, zbog navodnog promovisanja neprikladnih tema. Država nastoji da stvori novu generaciju, koja ne zna ništa o prošlosti, kako bi lakše prekrojila istoriju…
Porast cenzure pokreće ista pitanja koja su obrađena i u romanu: ko odlučuje šta je zapravo prikladno i kakve su posledice ovih zabrana po društvo? Poput Miča, bibliotekari i nastavnici su glavni u borbi za očuvanje dostupnosti znanja i raznolikosti ideja. Stoga, „Knjižara zabranjenih knjiga“ zastupa važne univerzalne principe. Pre svega – slobodu mišljenja, pošto autor polazi od ideje da su knjige moćna sredstva za emancipaciju i razvoj kritičkog mišljenja. Tajna knjižara tako postaje utočište u kome čitaoci ponovo otkrivaju potisnute glasove zabranjenih autora, jer svaka zabranjena knjiga predstavlja posebnu bitku u borbi za razotkrivanje društvenih nepravdi ili rasvetljavanje istorijskih istina.
U romanu, kao i u stvarnom životu, zabranjivanje knjiga ima cilj da izbriše čitave delove istorije, a naročito one koji su povezani sa ropstvom, rasizmom ili feminizmom. Mark Levi je od Miča napravio borca koji nastoji da sačuva kolektivno pamćenje od društva koje želi da ga zaboravi. Osim toga, njegov otpor, iako možda skroman, potvrđuje koliko snažan uticaj mogu imati postupci pojedinaca. Jer kada je u pitanju borba protiv ugnjetavanja, svaki potez je važan.
Mark Levi je izjavio da je inspiraciju za ovu knjigu pronašao u novijim američkim zakonima i želeo da taj apsurd pretvori u komediju, verujući da je humor moćno sredstvo za razotkrivanje određenih društvenih anomalija. Većina će se složiti sa njegovim stavom da knjige imaju moć da nas ujedine, pruže mir uprkos anksioznoj svakodnevici i izazovu najrazličitije emocije. Dodala bih da imaju čak i moć da nas spasu u određenim trenucima naših života. Autor nas svesno podseća da se diktatori i autoritarni režimi (pa čak i oni koji tvrde da poštuju demokratiju) plaše knjiga, jer one podstiču razmišljanje i emancipaciju.
Iako je slika i prilika američkog društva, „Knjižara zabranjenih knjiga“ bi i sama lako mogla da završi pod udarom cenzure… Zabrane knjiga često su odraz straha od ideja i njihove moći da transformišu pojedince i celo društvo. Kao što je Rej Bredberi napisao povodom romana „Farenhajt 451“: „Ne morate paliti knjige da biste uništili kulturu. Dovoljno je da ih ljudi prestanu čitati.“
„Knjižara zabranjenih knjiga“ ohrabruje čitaoce na intelektualni otpor. Ovo je istovremeno zabavno i važno štivo za razumevanje svih izazova sa kojima se danas suočavamo.
Autor: Od Bukin
Izvor: aude-bouquine.com
Prevod: Kristijan Vekonj
