Prikaz romana „Knjiga izgubljenih prijatelja“: Poreklo (ne) obavezuje, koliko ljudskost
Uspehom svoje prethodne knjige „Dok još nismo bile vaše“, Liza Vingejt kao da je iscrtala putanju daljeg interesovanja i postupka obrade sličnih tema. Zauzeti tačku gledišta obespravljenih duša, dati im moć da napokon progovore, aktuelizovati njihova svedočanstva smeštanjem u ne manje protivrečno moderno društveno uređenje, uspostaviti paralelne tokove priče radi postizanja njene veće širine, dubine i zanimljivosti za čitaoce... Rezultat je „Knjiga izgubljenih prijatelja“, gde se istorijsko i fiktivno često preklapaju sa tolikom uverljivošću da naprosto čujemo glas naratora ili osećamo prisustvo davno nestalih lica.
Naslov direktno upućuje na opskurni, a nemerljivo važan skup dokaza o jednom od najtežih zločina čovečanstva, robovlasništvu i rasnoj segregaciji. Istovremeno, svedoči o besmrtnoj nadi, porodičnoj ljubavi i upornom traganju za silom pokidanim vezama između srodnika. Spis je motiv koji povezuje dva vremena, prostora i vodeća nosioca priče, kao i njene ostale učesnike, ali dok stranice odmiču u zaokupljenosti dešifrovanjem njegovih tragova (neposredno prisutnih kroz fragmente u vidu novinskih isečaka koji odvajaju poglavlja, služeći poput vremenskih portala za prelazak iz jedne linije radnje u drugu), shvatamo kako nije (samo) u NJIMA čitava suština dirljivog, uzbudljivog, konvencionalnog koliko i prkosnog romana.
Dva su uporedna toka priče. Prvi, iz 1875. godine, pripada mladoj Hani Goset, rođenoj u ropstvu i rano odvojenoj od porodice usled surovog, a uveliko nezakonitog čina krađe i rasprodaje oslobođene afroameričke „radne snage“ nekada bogatih plantažera. Društvo postrevolucionarnog Juga i dalje je duboko podeljeno, čak i unutar jedne iste kuće, na one koji su prihvatili nove zakone i druge, koji se protive obavezujućim promenama. Hani stasava na imanju Gosvud, čuvajući tri distinktivne plave perle kao jedini putokaz i zalog ponovnog susreta sa majkom i brojnom rodbinom, prisilno rasutom širom Novog sveta. Nepismena, dok joj njihova lica već blede u sećanju, stasava između dobronamernog uveravanja preostalih sapatnika da je najbolje pomiriti se sa stanjem kakvo jeste, „ne talasati“ niti tražiti odgovore – i lične, neuništive potrebe za održavanjem reči, svesti o identitetu, nade. Zahvaljujući neposlušnosti svog duha, upliće se u potragu koju za gazdom i ugroženim nasledstvom započinju razmažena plantažerova kći Lavinija i njena nezakonita polusestra po ocu Džuno Džejn. Tri tek stasale devojčice polaze na opasan, uzbudljiv put koji im zauvek dramatično menja živote.
Drugi pripovedni tok vodi u 1987. kada, na istom području, nova nastavnica u državnoj školi, bežeći od sebe, dospeva do niza naizgled nerešivih novih izazova. Benedeta „Beni“ Silva, polu-Italijanka nesrećne porodične i ljubavne prošlosti, sa svojih dvadeset sedam godina oseća kao da na duši nosi sav teret ovoga sveta. Njene početne preokupacije su kako sprečiti prokišnjavanje u jedva funkcionalnoj kući koju iznajmljuje i privoleti đake da, ako već ne žele da čitaju neki od retkih, ofucanih primeraka „Životinjske farme“, barem ostanu u učionici tokom časa. Tragajući za rešenjima, nailazi na veće i uzbudljivije tajne, moguća pomoćna sredstva za primarne zamisli, a pomalo klišeizirano i na potencijalno buđenje novih osećanja.
Dok je prva linija radnje pretežno izvedena u upadljivo (i pohvalno) „starinskom“ maniru najboljih romana Marka Tvena ili saga o Sjedinjenim Američkim Državama u vreme građanskog rata, drugi, savremeni tok više je društveno-psihološki obeležen podzapletom o entuzijastičnom predavaču koji se bori da učenici iz unapred otpisanih socijalnih kategorija ipak dobiju priliku za iskorak u životu. „Knjiga izgubljenih prijatelja“, nalik novinsko-oglasnoj mreži koja spaja prošlost sa budućnošću, stvarajući neprekinut kontinuitet, zajednički je činilac i zaokružuje smisao priče na pomalo neočekivan, ali nesumnjivo plemenit način.
Autorkina veština se najupadljivije odražava na oslikavanju datih sredina, ambijenta i naročito ljudi koji ih ispunjavaju. Njene glavne junakinje Hana i Benedeta svaka na svoj način su oštećene i snažne, duboko potištene, ali odlučne da ni pod najtežim okolnostima ne prestanu sa borbom. Zanimljiva je, ipak, bitna razlika koja ubrzo dolazi do izražaja: dok se Hani čvrsto drži korena i svog identiteta, pamćenja kao spasonosne kategorije, Beni svim silama nastoji da vlastite zaboravi, pokazujući kako nema determinisanosti i uvek možemo iznova preokrenuti, preosmisliti svoje postojanje. Do poslednje stranice čitalac uviđa koliko mu je stalo do vođstva njihovih misli, nedoumica, snova i rešenosti postupaka.
Podjednaka upečatljivost karakteriše način na koji su predstavljeni sporedni likovi. Posebno je upadljiva Džuno Džejn, istovremeno privilegovana i diskriminisana, omiljena kći starog Goseta iz vanbračne afere sa metresom u gradu, kreolkom. Džuno je stekla dobro vaspitanje i prefinjene manire osobe naviknute na izobilje, ali se zbog okolnosti svog rođenja i „mešane“ krvi ne uklapa ni u jedan prihvaćeni kalup. Drastične razlike između tri saputnice pod novim okolnostima postaju temelj nove bliskosti, saosećanja i međusobne neophodnosti.
Nešto slično zatiče Beni u hijerarhijskoj podeli svojih učenika, posledici višegeneracijskog prenošenja obrazaca predrasuda, podozrivosti i privilegija na samo jedan deo zajednice (ovde konkretno oličenog u školskom sistemu, koji celokupna finansijska sredstva usmerava na privatne institucije), a što gospođica Silva donkihotovski želi da makar „zagrebe“.
„Knjiga izgubljenih prijatelja“ je slojevit roman čije kombinovanje nekoliko perspektiva omogućava lakše povezivanje sa junacima, njihovim privatnim istorijama i spoljašnjim, opštim kontekstom dešavanja. Uprkos prisustvu katkad istinski strašnih epizoda, sa njegovih stranica isijavaju ljudskost, toplina, uteha i optimizam. Oni su podsetnik da, kao pojedinci, najpre moramo otkriti šta nas najpostojanije određuje, kako bismo civilizacijski pronašli ono što nas, takve, najtešnje spaja – i obavezuje na čovečnost.
Autor: Isidora Đolović
