Slično Srbiji, i Španija je, kao zemlja na razmeđi svetova, na mestu gde se spajaju i sučeljavaju sever i jug, kroz istoriju preživljavala neprestane političke, društvene i verske sukobe i retko je kad uživala u miru, večito zahvaćena burama civilizacijskih i kulturoloških previranja. Upravo je u takvoj Španiji, u zemlji u kojoj inkvizicija i feudalni gospodari nemilice zlostavljaju i tlače narod, smeštena radnja čuvenog istorijskog romana Ildefonsa Falkonesa „Katedrala na moru“, koji je prodat u milionskim tiražima u preko trideset zemalja širom sveta, da bi nekoliko godina doživeo i televizijsku adaptaciju, i takođe dobio i dvotomni nastavak „Naslednici zemlje“ koji je nedavno isto tako pretvoren u veličanstvenu mini-seriju.

Smeštena u Kataloniji negde na sredini 14. veka, ova saga o patnjama, nadi, ljubavi i mržnji počinje proslavom žetve u domu skromnog kmeta Estanjola, koji istom prigodom slavi i svoju ženidbu. Ali njegova je sreća kratkog daha: u zemlji u kojoj je seljacima zabranjeno čak i da imaju peć za pečenje hleba u svojim kućama, u kojoj su oporezovani i za vazduh koji udišu, halapljivost osionih velmoža neograničena je koliko i njihova svirepa bahatost. Banuvši im na svadbu, mesni vlastelin odlučuje da iskoristi svoje plemićko pravo i spava sa nevestom pre njenog muža. Potom ga tera da i on legne s njom tako silovanom ili će je u suprotnom prepustiti svojim vojnicima. I time otpočinje višedecenijski krug tragedije i nesreće koja će dugo pratiti i njihove potomke i porodice. Oslikavajući mračni poredak vlasti u srednjem veku, Falkones u žižu priče stavlja bespomoćnost naroda, ali i onu suštastvenu ljudsku želju da se svojom snagom i nepokolebljivošću uzdigne iznad svakog zla i opstane kroz ono malo vremena koje nam je dodeljeno da provedemo pod suncem ovozemaljskog sveta. Lišen sreće na samom početku braka i okružen tugom koja izbija iz svakog kutka doma i svakog pogleda njegove žene, Estanjol često sanjari o vremenima kada su njegovi preci još bili slobodni građani i ratnici, pre nego što će biti pretvoreni u sužnjeve kojima u životu preostaje malo nade, jer su kao kmetovi svesni da će im čak i deca doći na ovaj svet kao buduće sluge. Pri svemu tome, ni crkva ne pruža nikakvu zaštitu svom stadu, pošto i sama iskorištava svoje vernike i bogati se na njihovoj bedi.

Primoran da pobegne iz svog mesta kako bi spasao sina od sigurne smrti, Estanjol utočište pronalazi kod sestre u Barseloni, a roman kasnije nastavlja da prati njegovog sina Arnaua, koji će od siromaha koji je na leđima teglio kamene gromade za podizanje nove katedrale na moru, zahvaljujući istrajnosti i snalažljivosti, postati jedan od najuticajnijih ljudi u gradu i potom i kraljev zajmodavac. Jer čak se i u svetu u kojem se privilegije dobijaju rođenjem, one donekle mogu i steći uz dovoljno preduzetničkog duha i dobro oko za tržište, koji čoveku mogu obezbediti dovoljno bogatstva da razvije čak i političku moć i stavi one rođene sa plemićkom krvlju pod svoj uticaj. Kao što nas je istorija toliko puta učila – novac sva vrata otvara.

„Katedrala na moru“ istovremeno je i oda spevana u slavu očinske ljubavi. Iako imamo pregršt knjiga koje veličaju majčinsku brižnost, očevi su često nepravedno zapostavljeni, a ljubav Bernata Estanjola, koji se bezuslovno i odvažno žrtvuje za bolji život svoga sina, i sebe, bez ikakvog samosažaljenja, pretvara u roba ne bi li njegov naslednik uživao u slobodi, predstavlja jedan od najlepših primera dubine očinske topline ikada opisanih u svetskoj književnosti.

Pisac se u romanu osvrće i na nezavidan položaj Jevreja koji su poput prokuženih odvojeni u zaseban deo grada i pritom ostali građani odbijaju bilo kakav dodir s njima. U okolnostima tolike opresije jedino poneki primer poštenja i ljudskosti unosi malu iskru svetlosti u zagušljivi mrak srednjovekovne svakodnevice. Dok se niti radnje pružaju i zapliću po Barseloni, čitalac se upoznaje s jednim izrazito raslojenim društvom u kojem čitava galerija likova živi, pati i trpi stegnuta u čvrsto klupko nepravde. U svetu u kom gospodar može živu da odere svoju robinju, a da pritom i ne trepne, u kom muževi drže svoje žene zazidane u baštenske kazamate, u kojima muškarci dirinče kao tegleća marva za komad bajatog hleba, i čitavi slojevi stanovništva žive u ograđenim četvrtima poput stoke u oboru, imati vernog prijatelja i zaštitu porodice jedini je spas i jedini oslonac za obespravljene. Poput Katedrale na moru koja se, kamen po kamen, polagano ali sigurno uzdiže ka oblacima s novim lukovima i tornjevima, i radnja romana se širi i gradi na čitavom mnoštvu scena koje se zahvaljujući piščevoj nepresušnoj mašti mogu uvrstiti u neke od najupečatljivijih u svetskoj književnosti.

Vešto osmišljena, raskošno građena i pre svega vrlo dinamična, Ildefonsova „Katedrala na moru“ jedna je od onih nezaboravnih istorijskih saga koje će vas naterati da se vežete za njihove junake, da za njih od sveg srca navijate i delite njihova nadanja u bolje sutra. To je jedan od onih romana u kojima junake iza svakog ugla vreba neka nova opasnost, da bi im se spas i rešenje javili uvek u odsudnom trenu, čime se čitalac do poslednje stranice drži na vrhuncu napetosti i nestrpljenja. Premda mu manjka raskošnog jezika, dovitljivo složenih rečenica i bogatih opisa kojima se drugi veliki pisci istorijskih romana diče, Falkones to uspeva da nadoknadi dinamikom radnje, nenadmašno maštovitim zapletom i karakterizacijom protagonista, kao i osmišljavanjem scena zbog kojih će vam njegov roman večno ostati u pamćenju.

Autor: Miroslav Bašić Palković