Prikaz romana „Karlove šetnje s knjigama“: Ogledalo, sanovnik i putokaz kroz pisanu reč
Istinska je sreća i velika retkost kad i najstrastveniji čitalac sa dugogodišnjim iskustvom, uzdahne duboko i zatvarajući tek pročitanu knjigu knjigu pomisli: Ova knjiga kao da je napisna baš za mene! Najčešće takav srećnik ima neodoljivu želju da sa čitanjem krene ispočetka, kao da štivo koje ga je obuzelo nikada do tada nije uzeo u ruke, da nepovratno utone u stranice otkrivajući ono što prethodno nije opazio i u čemu, čini mu se, niko pre njega nije toliko uživao. Potraga za takvom dragocenošću, za knjigom koja je u isti mah i ogledalo, i sanovnik, i putokaz, i recept za sve što nas boli, ali i za ono što ni pomislili nismo da je bolest, duga je i neizvesna.
Tragač je u tom traganju za suštinom, u procesu ličnog razvoja, sticanja znanja i samospoznaje, uglavnom prepušten sam sebi, pa ga kakofonične reklame, zavodljiv grafički dizajn, blagoglagoljivi blurbovi, idilične slike sa društvenih mreža i raskošno obasjani izlozi mogu zavesti i potragu učiniti dužom, ali i uzbudljivijom. Zato svako ko posreduje između štiva i čitaoca ima status mitskog pomoćnika u bajci: knjižar, bibliotekar, načitani stariji drug, rođak koji ima bogatu biblioteku, onaj koji voli da čita i ima želju da tu strast prenese na druge, može presudno uticati na nečiji čitalački, pa i životni put.
U mnoštvu priča posvećenih ljudima kojima svakodnevni rad sa knjigama i njihovim ljubiteljima nije tek posao na kome zarađuju platu već svojevrsna životna misija, svojom toplinom, dirljivošću i poetičnošću izdvojiće se, skoro bez sumnje, roman nemačkog autora Karstena Hena (1973) „Karlove šetnje s knjigama“. Ovo ostvarenje, koje je Laguna nedavno objavila u prevodu Dušice Milojković, započinje rečenicom: Kaže se da knjige nalaze svoje čitaoce ̶ ali je potreban neko da im pokaže put.
Ako uživate u pripovestima posvećenim sudbinskim susretima zahvaljujući kojima knjiga prestaje da bude predmet od hartije, preobražavajući se u čitav jedan svet, lako će zavoleti vremešnog Karla Kolfa, koji je život posvetio knjižarskom poslu u radnji svog prijatelja knjižara Gustava Grubera. Mlada naslednica radnje, Gruberova kći Sabina želi da posluje na moderan i funkcionalan način, shodno zakonima savremenog tržišta, postepeno menjajući enterijer i osoblje knjižare koja ima nezvanični status mesta gde se prvashodno odlazi po preporuku za dobre knjige, pa tek potom u kupovinu.
U takvu Sabininu poslovnu viziju gde je sve novo automatski i bolje, naravno, ne uklapa se ni Karl. Ipak, najstariji knjižar ne biva otpušten iz sofisticiranog ambijenta samo zato što njegovim preporukama kupci više veruju nego komentarima na Goodreadsu, a i zato što su njegovi predlozi za čitanje presudniji od odluke akademskog žirija koji je određenom ostvarenju doneo prestižnu nagradu. Savet od gostoljubivog i blagog starca traže svi koji zakorače u prostor ispunjen knjigama, jer Karl je sinonim za njega: od detinjstva živi okružen policama biblioteke, prema knjigama se ophodi kao prema živim bićima, a nepogrešivo ume i da prepozna afinitet kupca. Iako nema naviku da gleda utakmice, ne čita novinske vesti, ne prati televizijski program, ne prima goste, ne odlazi na putovanja, nikako se ne može svrstati među mizantrope kojima je dovoljan život među ispunjenim policama. Na isti način na koji voli knjige, posvećen je i njihovim ljubiteljima koji su različitih godina, obrazovanja, čitalačkih sklonosti i sudbina. Sa njima deli sud o pročitanom, razmenjuje utisake, ali i bojazani da će doći kraj knjigama u štampanom obliku. Neprekidno razmišlja i o jednima i o drugima: Hartija je organski materijal, a ljudi se, kao i ona, sastoje od jedinjenja ugljenika. Knjige i ljudi napravljeni su od istog materijala. Stoga svakoga dana, u tačno određeno vreme, sa rancem prepunim odabrane literature, preko kaldrme Minsterplaca, odmerenim korakom, jasno utvrđenom rutom obilazi dugogodišnje poznanike koji njegov dolazak očekuju sa nestrpljenjem i radošću. On u tome vidi smisao svog života: …kada bi se pokrio prekrivačem, to je uvek činio sa svešću da će narednog dana ponovo odneti nekoliko posebnih knjiga, svojim sasvim posebnim mušterijama.
I za većinu kupaca, Karlova poseta je mnogo više od dostave knjige: susret sa prijateljem, dnevna doza spasonsonog teksta, trenutak da izađu na čist vazduh i otvore zaključana vrata. Uprkos sve izraženijem nastojanju vlasnice da ukine ovu uslugu koju je kupovina preko interneta učinila izlišnom, iskusni knjižar ne odustaje. Dobrovoljno raznosi knjige neobičnim poznanicima kojima daje alternativna imena prema književnim junacima na koje ga podsećaju. U tome će mu pomoći njegov samozvani pratilac, mudra i ljupka devojčica Šaša i mačka koja ima najneobičnije ime od svih mačaka na svetu – Pas. Uz njihovu pomoć, Karl će ostvariti svoju jedinstvenu misiju: povezaće ljude sa pravim knjigama, ali i, što je još značajnije, ljude sa pravim ljudima.
Karsten Hen je napisao lako čitljivu, nezaboravnu odu knjigama i onima koji ne mogu da zamisle život bez njih. Ona će, zasigurno, lepotom i dubinom svojih poruka i sama naći put do brojnih čitalaca. Bez sumnje, biće prilično onih koji će je ushićeno prosleđivati drugim ljubiteljima književnosti, a ja ću roman „Karlove šetnje sa knjigama“ dugo držati uz uzglavlje kako bih, između jave i sna dok svetlost lagano trne u polusnu, gledala pogurenu priliku sa slamenim šeširom na glavi i rancem na ramenima kako mi se približava i pruža baš, baš ovu knjigu.
Autor: Olivera Nedeljković
