Prikaz romana „Kad ženu obuzme gnev“: Suđenje bez suda
Osobi koja – često sa razlogom – nema poverenja u sudski sistem a kardinalno je oštećena, ponekad preostaje samo da uzme pravdu u svoje ruke. Stvar je naročito osetljiva ako je posredi žena, koja zbog svog samog pola može da se suoči sa predrasudama porotnika, tim pre ako je okidač slučaja u sferi njenih seksualnih sloboda. Sve ovo čitalac romana „Kad ženu obuzme gnev“ francuskog pisca Matjea Menegoa (1967) saznaje vrlo postepeno, „na kašičicu“. Pošto je slučaj očigledno pikantan, a autor vešto sklapa dramaturgiju iz iskaza šestoro članova porote, odnosno svojevrsnog monologa ili neformalnog dnevnika glavne junakinje Matilde Kolinjon, čitaočevo uzbuđenje raste. On dospeva u priliku da se poistoveti sa svih sedam dotičnih likova. (Na kraju krajeva, svako može da postane član narodne porote.) Utoliko je sloboda koju Menego daje publici izvanredno široka. Roman je pisan u sporom ritmu, ali direktnim stilom, koji ne remeti da se svaki čitalac u skladu sa svojim kulturološkim zaleđem i iskustvima stavi u poziciju bilo kog porotnika, odnosno Matilde Kolinjon ali i njenih žrtava, koje su istovremeno i krvnici protagonistkinje.
Autor je dramaturški i psihološki krajnje vešto sklopio postavku plodnu za različita tumačenja. A ona glasi, manje-više, ovako: Matilda Kolinjon je preko aplikacije Tinder upoznala dva muškarca koja su je napastovala i kojima se osvetila odglumivši da im je njihovo zlostavljanje prijalo kako bi došla u priliku da udari na njihovu prejaku „muževnost“ najdirektnije moguće – dvostrukim kastriranjem.
Možda prvo pitanje koje se spontano postavlja glasi: da li je gore psihološko ili telesno zlostavljanje i da li veća šteta nastaje bahatim nanošenjem traume ili osvetničkim unakaženjem napasnika? Moralni paradoks dvojake uloge zločinca i žrtve, uloge koja važi za sve troje junaka, usložnjava se pošto glavna junakinja na Porotnom sudu u Renu priznaje da je sklona izvesnim erotskim perverzijama i da se zbog osvete ne kaje; štaviše, traži da i sama bude tretirana kao žrtva. Naravno da je situacija komplikovana i stoga što se odvija u društvu koje je, koliko god napredno, i dalje suštinski patrijarhalno pa teško može da razume da uzorna dvostruka – doduše, razvedena – majka može da ima posebne seksualne potrebe. Okolnosti nimalo nisu olakšane ni time što izazivaju preteranu pažnju senzacionalističkih medija… Sve u svemu, nije ni najmanje čudno što roman „Kad ženu obuzme gnev“, uspevši da na skučenom prostoru od oko sto četrdeset stranica postavi brojna vitalna pitanja i prepusti konačne odgovore čitaocima, dobija na društvenoj važnosti, dokazanoj i pozorišnim i filmskim adaptacijama, već ostvarenim ili tek najavljenim.
Kao što je i postavka romana paradoksalna, tako su i njegove brojne izvedenice. Među kojima je i ta da pripovedač ostavlja potpuno slobodan prostor čitaocima za tumačenje, iako je lično, koliko god diskretno, nesumnjivo na strani žena. Paradoks je i da iako se siže vrti oko sudskog procesa vezanog za osvetu zbog silovanja i pritom otvara brojna moralna i društvena pitanja, na kraju čini neizvesnost o presudi manje značajnom nego što bi se očekivalo. Ali to nije samo paradoks, nego i dokaz o nesumnjivom majstorstvu Matjea Menegoa.
Autor: Domagoj Petrović
