Prikaz romana „Jedno đubre manje“: I mi triler za trku imamo
Odmah da vam kažem, bez okolišanja: uživala sam u ovom romanu! Vratih se svojoj ljubavi iz tinejdžerskih dana – krimićima. Đorđe Bajić je napetim trilerom „Jedno đubre manje“ potvrdio mišljenje koje već imam o njemu: Bajić je majstor kriminalističkog/triler žanra i kao takav može da stane rame uz rame sa svetskim kolegama.
Rečenica-dve o zapletu... Milidrag Mili Krstić, sin jednog od najpoznatijih beogradskih tajkuna, odlazi na uobičajenu proslavu svog rođendana u čuveni noćni klub. Ta uobičajenost podrazumeva obilje golih devojaka i alkohola. Međutim, gutljaj najskupljeg šampanjca dolazi mu glave i on se ubrzo, otrovan, stropštava na pod. Slučaj za inspektora Limana. Nikola Liman, inteligentan i pomalo okrutan inspektor, ulazi u komplikovan i korumpiran svet Mitra Krstića i njegovog sina Milidraga, u svet prevara, laži i demonstracije moći... Dok Liman istražuje slučaj trovanja i ubistva Milija Krstića, upoznajemo noćni život Beograda, noćni klub Opsesiju, zaposlene i porodicu vlasnika Stanića, zvanog Matori, porodicu tajkuna Krstića i lešinarske novinare spremne na sve samo da dođu do senzacionalističke priče.
Često mi se dešava, dok čitam neki roman domaćeg autora koji mi se dopada, da ga u glavi prevodim na engleski. Tako je bilo i sada. Pored toga što bi savršeno zvučao na engleskom jeziku, roman je i izuzetno „filmičan“. Prizori i scene su izuzetno realni, likovi su ljudi od krvi i mesa, nema nepotrebnog preterivanja i poetskih opisa. Kratko i jasno, a opet zapetljano. Koliko god vešti bili u pogađanju, ma koliko vam intuicija radila 200 na sat, do samog kraja neće vam biti jasno ko je i zašto ubica. Jer u ovom romanu svi su nevini i svi krivi podjednako, uzročno-posledične veze su jake i zbunjujuće, i to ovom romanu daje posebnu čar.
Za poslednji pasus ovog prikaza jedan maleni detalj, detalj koji nekome neće značiti ama baš ništa, a meni je urezao ovaj roman duboko u moje srce. Jedan od likova živi na Zvezdari, u kraju u kom sam rasla i odrasla i gde sam živela trideset i kusur godina. Đorđe Bajić je tako verno opisao ulice Severni bulevar, Cvijićevu i Dimitrija Tucovića, da sam se na momenat vratila u detinjstvo i veoma živo videla sve prizore tog divnog dela Beograda. Da, da... Uhvatila me je nostalgija, nedostaje mi moja Zvezdara.
Autor: Snežana Ilić Gligorijević
