Prikaz romana „Iz mrtvog ugla“ Ivane Dimić
Novi roman dobitnice Ninove nagrade Ivane Dimić „Iz mrtvog ugla“ na razmeđi je žanrova, ali upravo nepristajanje na svrstavanje u unapred pripremljene okvire daje bogatstvo izraza koju kao takav ima da ponudi. Sveden, pisan bez suvišaka, u neprekidnim smenama dramskih scena, kratkih proznih fragmenata, neizostavno je upleten humor ponekad na granici apsurda. Autorka spaja priče i dramu i sačinjava koherentnu formu, pa se dijaloški i prozni elementi smenjuju čineći svojevrsni amalgam, čime se postiže literarno višezvučje, što je jedna od najvrednijih odlika dela.
Iz ništavila, „iz mrtvog ugla“ pojavljuje se nerođeno dete koje odlučuje da se oslobodi nepostojanja i oživljava uprkos mrtvilu iz kojeg dolazi, i koristiće „žive ljude i mrtve ljude (...), pričaću tuđe priče, ispreplitaću ih i tako ću sebe i svoju biografiju i ceo svoj život da sašijem kao odelo.“ Ilija, Blizanac i Drina, protagonisti utrostručeni u nepostojanju, uskočili su u prostor književnosti, u vidno polje slobode i pobede nad smrću, i započeli život. Iako ih je troje, proističu iz personifikacije jedne osobe, svaka je jedinstvena i razvija se nezavisno, donosi odluke, postupa drugačije od svog drugog (i trećeg) ja.
Demonska sila nastoji da ih potisne u književno nepostojanje. Pojavom bića iz podzemlja, Đavo sa svojom svitom ‒ Bezočnim, Psoglavim i Asistentkinjom, autorka nastoji da uvede drugu naporednu ravan ispunjenu destrukcijom i mržnjom. Ali čitalac će ubrzo uvideti da misija Kneza od ovoga sveta neće ići prema osmišljenom planu. Đavo nam se predstavlja kao biće od akcije, delanja, došao je u Beograd dobro pripremljen u nadi da će ga čekati borba zbog koje će se dobrano pomučiti. Poput dobrog reditelja priprema teren, ne upušta se u rizik da bi učinak bio što efikasniji. Na početku postaje očajan jer su ljudi „postali masovno zli, tuku se po avionima, po ulicama, po samoposlugama, iz čista mira jedni drugima čine nažao, kad dođe na teren moja ekipa, skoro da nema posla.“ Nekad je morao da se više trudi, da bude učen, govori mnoštvo jezika, zavodi i šarmira, dok je danas svako na njegovoj strani. Ljudi u njemu izazivaju gađenje zato što svi „žure da se prozle, ističući svoje bezbožništvo“.
Počevši od kratkog proznog odlomka Prvi susret, postavljena scena spremna je za izvođenje, i dva naizgled odvojena narativna toka u kojima su junaci obitavali, slivaju se u glavni i njihove će sudbine biti međusobno uslovljene. Svako od troje nerođenih suočiće se sa Đavolom: Blizanac se najteže bori s izazovom zbog nepravde neimenovanja, jedini je bez vlastitog imena. Jedan od osnivača psihologije ličnosti Gordon Olport kaže da je „najvažnije sidrište našeg samoidentiteta tokom života naše vlastito ime“. To će dovesti do čestog ispoljavanja gneva, osećaja bespomoćnosti jer je nemanjem imena obespravljen. I kao takav „sopstvena slabost ga je podjarmila“. Drina odoleva tako što rešava da „ščepa svoje postupke za grkljan, da preuzme odgovornost i da počne da živi kvalitetno i smisleno“. Posrtaće, padaće, čupati se ,,sa bezdanom“, ali neće se predati. Ilija se predaje molitvi: „Molim se neprekidno, molim se dok hodam, molim se, u snu, molim se kad otvorim oči.“ Dočekaće svaki događaj s radošću i zahvalnošću, živeće spokojno, s ljubavlju i mirom u srcu.
Teritorija na kojoj su se obreli Đavo i ekipa izgleda kao lako osvojiva: pozorišta ne rade, muzeji i bioskopi su zatvoreni, „diplome se kupuju na pijaci, kriminalci su džet-set, prostitutke intelektualke“. Iako pretnja po čovečanstvo, družina retko izaziva strah svojim postupcima koji su često nespretni, replike neretko sarkastične, duhovite, njihove međusobne zađevice i nesporazumi su zabavni, upotrebom kalambura postiže se komičan efekat. Dijaloška forma u romanu po pravilu izaziva smeh, bez obzira na to što događaji prete da postanu s tragičnim ishodom. Ivana Dimić se koristi humorom radi ublažavanja gorke stvarnosti, da se lakše podnese i savlada sadašnjica od preteće opasnosti. Najveću moć daje literaturi kojoj ni smrt ne može da se suprotstavi.
Zato đavo i njegova ekipa avanturu završavaju neslavno, povređenog ponosa, hramljući u zaborav. Uprkos tome što su ljudi, „pakleni duhovi“ kako kaže Njegoš, ne mogu savladati junake iz nepostojanja ‒ sačinjeni su od slova i reči, a književnost je mesto apsolutne slobode, i „bašta“ u svom primarnom obliku ‒ čuvar duhovnog nasleđa. Književnost pobeđuje smrt, nudi sklonište i zaštitu, i kada se „sadašnjost ozbiljno razboli“, ona je oruđe koje može da popravi i izleči.
Autor: Siniša Bošković
