Prikaz romana Ivana Josimova „Vreme od voska“
Kada odrastamo u senci poluistina, bez obzira na to koliko one bile lepo upakovane i/ili uverljivo odigrane, u našem odraslom životu – sve i svako može biti predmet sumnje i podozrivosti, a bez jasne ideje o tome zašto je to tako. I koliko uopšte čovek može zaista znati o životu onih koje voli? I šta je to što ostaje kada odu svi oni koji su važni, i sa sobom ponesu po deo naše prošlosti i sećanje na ono što smo bili (ili nismo)? Može li se pronaći snaga za novi početak?
Okrenuta svetlu i tami u nama, iz srca domaćih autora, Lagunina edicijaEklipsapred svoje čitaoce donosi ovaj poetski roman Ivana Josimova, koji oličava pravu Hamletovsku potragu za odgovorima, koja nikada neće biti dovršena. U centru zbivanja je snažna, autentična ličnost oca glavnog junaka, glumca, čoveka sa mnogo lica, koji svojom predatorskom, divljom prirodom boji nepovratno mnoge živote oko sebe, pa tako i život svog uvek i iznova, nad ljudskim postupcima i motivima, zapitanog sina. Obeležen snažnim kontrastom između – novog i starog, nežnog i surovog, puštanja i prepuštanja, tvrdokornog i mekog, raspričanog i bez reči, zadivljujuće lepog i skarednog... ovaj roman kao da govori o snazi izbora i putevima koje neka odluka stvara, ili pak zauvek zatvara. Dakle, nakon nerazjašnjenih smrti i nestanka četiri najvažnije osobe u svom životu – majke, ljubavnice, oca i bivše supruge, glavni junak se nalazi na prekretnici. Krenuti u potragu za odgonetkama ili sve prepustiti svetu utvara, kuda i odlazi sve ono što je bilo, a više nikada biti neće, i krenuti u naručje nekakvoj drugoj, nežuđenoj, a ipak tako dobrodošloj budućnosti? Jar je važno znati stati. I ne dopustiti senkama prošlosti da nas progutaju i pre vremena odvuku u Had.
Vreme u romanu je razliveno, a događaji izmešteni, pa iznova posloženi, kao nasumičnim izvlačenjem karata iz tek otpakovanog špila – bez reda i logike. Smrt voljene žene, pa nekakvi čudni ljudi, a zatim smrt oca, davna smrt majke, i neke nove ljubavi, nikad razjašnjeni nestanci, ali i obrisi nepoznatih lica sa samog oboda sećanja... predstavljaju okvir ovog romana, za koji autor nadahnuće kao da je pronašao u slikama Salvadora Dalija, nižući priču o tom jednom trenutku u kome se svaka osoba, bar jednom u svom životu, i mimo svoje volje, nađe. Vreme kada kao da se sve raspara, jer je neka nevidljiva ruka povukla samo tu jednu jedinu, ali najvažniju nit.
I, da, u početku je teško sklapati te slike otrgnute iz života, koje kao da nekakav mahniti vetar stalno i iznova otima iz naših ruku i odnosi ko zna kud, da bi već koji događaj kasnije zaboravljeni prizor ponovo bio tu, još jasnije oslikan, sa mnogo više detalja koji sad postaju nosioci smisla. I jedino što možemo je da se prepustimo slepom vođstvu glavnog junaka, tom tek probuđenom svedoku i pažljivom vodiču kroz ovu priču nadrealnih proporcija, u kojoj se vreme topi kao vosak, pod vatrom sunca novoga dana.
Autor: Mirela Pavlović
