Prikaz romana Igora Marojevića „Tuđine“
Igor Marojević je pisac izgrađene poetike i prepoznatljivog stila: teme su savremene, diskurs je svet realnosti, ali je u svemu napisanom i potreba da se ogoli opšta, univerzalna istina – onakva, kakvu bi trebalo hrabro otkrivati.
Marojevićeva proza, od prvoobjavljene novele „Obmana boga“, pa do romana „Tuđine“, prati jednu misao, jedan naum: pokušava da objasni savremeno, urbano življenje, da pronikne u smisao egzistencija obesmišljenih vavilonskom vrevom.
Roman „Tuđine“ je nastavak priče o Beogradu, ali kazane na drugačiji način: u ovom romanu se junak kreće u dva urbana miljea – crnogorskom, zavičajnom, i beogradskom, koji tek otkriva i spoznaje. U romanu se pojavljuju i skrajnuti, skriveni, seoski predeli, koji su ne samo beg od neistomišljenika, već i beg od zaglušujuće buke grada.
Junak „Tuđina“, tridesetogodišnji Ratomir Jauković je neobičan, introvertan i nesocijalizovan – tako ga vide ljudi iz okruženja. On ne može biti deo zavičajnih poimanja vrednosti, ali ni deo beogradskog miljea – ni svojih „zavičajaca” ili pravih Beogradjana, svejedno. „Neprestano sam se osećao mentalno stešnjen i kao da mi je neko preprečio put do slobodnog prostora koji mi je pripadao i koji očekujem“, kaže junak. Autor se poigrava njegovim imenom, koristeći ga u aptronimnom ključu: u njemu je zaista rat dualnosti, ali sve bolno teži ka smirenju. On je utišani krik, jauk nad sopstvom, koji će morati da se otme iz čoveka.
Marojević piše jednostavnim, kolokvijalnim jezikom, koji uspostavlja već otkrivene mehanizme funkcionisanja jezičkog znaka u srpskoj knjževnosti, naročito u prozi crnog talasa. Koristi se jezik koji pripada junaku i njegovom okruženju, te jezik postaje i determinanta likova i doba. To je ogoljen, ne naročito bogat vokabular, jer život na ovim prostorima nije ni liričan ni raskošan. A ponor sveta odavno je zagledan u ljude.
Vreme u kojem se odvija radnja romana je takođe pažljivo odabrano, da bi bilo metafora dubljeg značenja. To je trenutak rastakanja poslednjih komada nekad velike zemlje, trenutak u kome će se komadići komadića, ostaci ostataka negdašnje velike iluzije urušiti, a sve će biti okončano bombama, bačenim na humku bivše kolektivne egzistencije.
Ispod ovog, prvog narativnog nivoa romana, nalazi se alegorijski, dublji smisao. Ne govori Marojević samo o nestaloj zemlji, već o nestajanju svih tradicionalnih vrednosti: etike, empatije, ljudskosti.
Svet junakov najpre je načet iskušenjem da bude neko drugi, da bude deo većine, stada, krda – onako, kako bi to bilo i politički korektno i egzistencijalno pragmatično. Ali, on ne može protiv sopstva: to nije njegova priča, to nije časno življenje, u koje, uprkos svemu, istinski veruje.
Ovaj segment romana je paradigma svega što političke ostrašćenosti decenijama donose Balkanu. Ljudi, dovedeni u egzistencijalni tesnac, imaju pravo samo na poslušnost. Svaki iskorak u lično, svako kamijevsko „stranstvovanje“, biće kažnjeno izopštenjem. Jer, ovde se strane ne biraju. Ovde se egzistencije ne biraju. Ovde se živi „zadati život“.
U takvom svetu, gde je, kako kaže Kami, „Sizifa nužno zamisliti kao srećnog“, gde je, dakle, kazna večite uzaludnosti ponovljenih iskustava apsurdno postala i nagrada, junak pokušava da se otme, pobegne, i da – kao helenski Sizif – prevari smrt. Barem duhovnu, moralnu.
Borba smrtnika i nebesnika se stolećima okončava jednako. To je večna priča o Apolonu i Marsiji, o vlasti i podređenima; o onima, koji su „vlastni“ nad tuđim životima i onima koji bi da slobodno delaju. Kada se junak usudio da se rečju, kao Marsija, odupre samozvanim bogovima, biva kažnjen izgonom, strahom, neizvesnošću. Ratomir Jauković se, kao Odisej, vratio iz Hada, sa spoznanjem da senke prošlosti ne odustaju od sveta živih.
Ipak, oni koji sebe smatraju božanstvima zemaljskim, nisu uspeli da ga izgnaju iz samosvojnosti i ljudskosti. U njemu je ostalo snage i pameti, hrabrosti da prepozna i najveću, najstrahotniju podlost: ljudi oko njega su zapravo preteče antihrista, onog koji negira smislenost božjeg tvoračkog delanja i božje promisli.
Svet je, objašnjavaju „Tuđine“, „zlo i opasno mesto“, koje je prigrlilo princip zla. Ljudi su izgubili veru, nadu, ljubav. Postali su obesmišljene, gole, fizičke egzistencije. Emanacija zla je njihova ideja da je život slučajnost, tumaranje po tamnom vilajetu; da je život bezvredna tvar. To negiranje dara iskre božanskog u čoveku, to zatiranje ideje da je bog stvorio čoveka „po obličju svome“, kao sa-stvaraoca, kao večno ogledalo svoje večnosti, programska je misao bizarnog Društva siromašnih duhom.
Iako je Kamijeva ideja o apsurdnosti življenja i samoubistvu kao najvišem činu slobode izbora njihov credo, ove izgubljene duše neće dići ruku na sebe, jer još uvek, licemerno, zaziru od večnoga ognja, koji čeka samoubice. Oni zato čine sve, što im okruženje i destruktivno vreme donosi, da bi sto pre okončali fizičku egzistenciju. Sve to znači spoznaje o razmeđi, o postupku koji ujedno sadrži i vladanje prema merilima Gospoda, ali i njegovo varanje – naprasno skončanje koje Bog neće prepoznati kao samoubistvo, pa ga zato neće ni kazniti.
U Društvu siromašnih duhom, organizaciji koja pamfletski promoviše mogućnost da se osećamo raspoloženo, neometano i slobodno da činimo šta god nam se prohte, sve je dozvoljeno – jer boga nema, kako bi kazao Dostojevski. Legitimno je, stoga, izneveriti bližnje i dobrotvore, učitelje i zaštitnike, kao Juda Iskariotski. I konačno, kao Pontije Pilat, oprati ruke od greha izdaje načela ljubavi. To nije samo paradigma vremena, epohe, već apokaliptično naslućivanje „svršetka veka“.
Marojević ovom idejom otvara bezdan pitanja, provokativno tražeći od čitaoca da krene ka sopstvenom preispitivanju. Odista, koliko je civilizacija postala licemerna, u onom sto je privid brige o čoveku, za čoveka? Čime se, kako, zašto, svakodnevno ubijamo? Koliko malih i velikih smrti svakodnevno izazovemo ili preživimo? Na kraju – u čije ime umiremo, ako ne znamo u čije smo ime živeli?
Nad slikom raskomadane zemlje, izgubljenog smisla, smrti koja se prizivala i koja je konačno stigla kao pošast milosrdnih bombi „Milosrdnog anđela“, ipak je blesnula iskra i svetlo spasenja. U mraku, realnom i metafizičkom, dok se zaljuljani svet rastače u ništavilo, dva ljudska bića su se pronašla. Muškarac i žena, u zagrljaju koji je i dodir bića i susret tela, oni su postali prve, ili ostali poslednje lučonoše smislenog življenja. Jer, kako bi kazao Kiš, iskustvo ljubavi se nebrojeno puta, od Adama i Eve, ponavljalo. Ali, svaka ljubav je uvek prva, bez mogućnosti oslanjanja na iskustva pređašnjih.
„Tuđine“ su opora priča o zlim vremenima, ali sa idejom da dobro nije nestalo. Roman koji ne daje konačne odgovore. To je povest koja postavlja pitanja. U literaturi, jedino se takve priče i pamte.
Autor: Ana Stišović Milovanović
Izvor: eckermann.org.rs
Marojevićeva proza, od prvoobjavljene novele „Obmana boga“, pa do romana „Tuđine“, prati jednu misao, jedan naum: pokušava da objasni savremeno, urbano življenje, da pronikne u smisao egzistencija obesmišljenih vavilonskom vrevom.
Roman „Tuđine“ je nastavak priče o Beogradu, ali kazane na drugačiji način: u ovom romanu se junak kreće u dva urbana miljea – crnogorskom, zavičajnom, i beogradskom, koji tek otkriva i spoznaje. U romanu se pojavljuju i skrajnuti, skriveni, seoski predeli, koji su ne samo beg od neistomišljenika, već i beg od zaglušujuće buke grada.
Junak „Tuđina“, tridesetogodišnji Ratomir Jauković je neobičan, introvertan i nesocijalizovan – tako ga vide ljudi iz okruženja. On ne može biti deo zavičajnih poimanja vrednosti, ali ni deo beogradskog miljea – ni svojih „zavičajaca” ili pravih Beogradjana, svejedno. „Neprestano sam se osećao mentalno stešnjen i kao da mi je neko preprečio put do slobodnog prostora koji mi je pripadao i koji očekujem“, kaže junak. Autor se poigrava njegovim imenom, koristeći ga u aptronimnom ključu: u njemu je zaista rat dualnosti, ali sve bolno teži ka smirenju. On je utišani krik, jauk nad sopstvom, koji će morati da se otme iz čoveka.
Marojević piše jednostavnim, kolokvijalnim jezikom, koji uspostavlja već otkrivene mehanizme funkcionisanja jezičkog znaka u srpskoj knjževnosti, naročito u prozi crnog talasa. Koristi se jezik koji pripada junaku i njegovom okruženju, te jezik postaje i determinanta likova i doba. To je ogoljen, ne naročito bogat vokabular, jer život na ovim prostorima nije ni liričan ni raskošan. A ponor sveta odavno je zagledan u ljude.
Vreme u kojem se odvija radnja romana je takođe pažljivo odabrano, da bi bilo metafora dubljeg značenja. To je trenutak rastakanja poslednjih komada nekad velike zemlje, trenutak u kome će se komadići komadića, ostaci ostataka negdašnje velike iluzije urušiti, a sve će biti okončano bombama, bačenim na humku bivše kolektivne egzistencije.
Ispod ovog, prvog narativnog nivoa romana, nalazi se alegorijski, dublji smisao. Ne govori Marojević samo o nestaloj zemlji, već o nestajanju svih tradicionalnih vrednosti: etike, empatije, ljudskosti.
Svet junakov najpre je načet iskušenjem da bude neko drugi, da bude deo većine, stada, krda – onako, kako bi to bilo i politički korektno i egzistencijalno pragmatično. Ali, on ne može protiv sopstva: to nije njegova priča, to nije časno življenje, u koje, uprkos svemu, istinski veruje.
Ovaj segment romana je paradigma svega što političke ostrašćenosti decenijama donose Balkanu. Ljudi, dovedeni u egzistencijalni tesnac, imaju pravo samo na poslušnost. Svaki iskorak u lično, svako kamijevsko „stranstvovanje“, biće kažnjeno izopštenjem. Jer, ovde se strane ne biraju. Ovde se egzistencije ne biraju. Ovde se živi „zadati život“.
U takvom svetu, gde je, kako kaže Kami, „Sizifa nužno zamisliti kao srećnog“, gde je, dakle, kazna večite uzaludnosti ponovljenih iskustava apsurdno postala i nagrada, junak pokušava da se otme, pobegne, i da – kao helenski Sizif – prevari smrt. Barem duhovnu, moralnu.
Borba smrtnika i nebesnika se stolećima okončava jednako. To je večna priča o Apolonu i Marsiji, o vlasti i podređenima; o onima, koji su „vlastni“ nad tuđim životima i onima koji bi da slobodno delaju. Kada se junak usudio da se rečju, kao Marsija, odupre samozvanim bogovima, biva kažnjen izgonom, strahom, neizvesnošću. Ratomir Jauković se, kao Odisej, vratio iz Hada, sa spoznanjem da senke prošlosti ne odustaju od sveta živih.
Ipak, oni koji sebe smatraju božanstvima zemaljskim, nisu uspeli da ga izgnaju iz samosvojnosti i ljudskosti. U njemu je ostalo snage i pameti, hrabrosti da prepozna i najveću, najstrahotniju podlost: ljudi oko njega su zapravo preteče antihrista, onog koji negira smislenost božjeg tvoračkog delanja i božje promisli.
Svet je, objašnjavaju „Tuđine“, „zlo i opasno mesto“, koje je prigrlilo princip zla. Ljudi su izgubili veru, nadu, ljubav. Postali su obesmišljene, gole, fizičke egzistencije. Emanacija zla je njihova ideja da je život slučajnost, tumaranje po tamnom vilajetu; da je život bezvredna tvar. To negiranje dara iskre božanskog u čoveku, to zatiranje ideje da je bog stvorio čoveka „po obličju svome“, kao sa-stvaraoca, kao večno ogledalo svoje večnosti, programska je misao bizarnog Društva siromašnih duhom.
Iako je Kamijeva ideja o apsurdnosti življenja i samoubistvu kao najvišem činu slobode izbora njihov credo, ove izgubljene duše neće dići ruku na sebe, jer još uvek, licemerno, zaziru od večnoga ognja, koji čeka samoubice. Oni zato čine sve, što im okruženje i destruktivno vreme donosi, da bi sto pre okončali fizičku egzistenciju. Sve to znači spoznaje o razmeđi, o postupku koji ujedno sadrži i vladanje prema merilima Gospoda, ali i njegovo varanje – naprasno skončanje koje Bog neće prepoznati kao samoubistvo, pa ga zato neće ni kazniti.
U Društvu siromašnih duhom, organizaciji koja pamfletski promoviše mogućnost da se osećamo raspoloženo, neometano i slobodno da činimo šta god nam se prohte, sve je dozvoljeno – jer boga nema, kako bi kazao Dostojevski. Legitimno je, stoga, izneveriti bližnje i dobrotvore, učitelje i zaštitnike, kao Juda Iskariotski. I konačno, kao Pontije Pilat, oprati ruke od greha izdaje načela ljubavi. To nije samo paradigma vremena, epohe, već apokaliptično naslućivanje „svršetka veka“.
Marojević ovom idejom otvara bezdan pitanja, provokativno tražeći od čitaoca da krene ka sopstvenom preispitivanju. Odista, koliko je civilizacija postala licemerna, u onom sto je privid brige o čoveku, za čoveka? Čime se, kako, zašto, svakodnevno ubijamo? Koliko malih i velikih smrti svakodnevno izazovemo ili preživimo? Na kraju – u čije ime umiremo, ako ne znamo u čije smo ime živeli?
Nad slikom raskomadane zemlje, izgubljenog smisla, smrti koja se prizivala i koja je konačno stigla kao pošast milosrdnih bombi „Milosrdnog anđela“, ipak je blesnula iskra i svetlo spasenja. U mraku, realnom i metafizičkom, dok se zaljuljani svet rastače u ništavilo, dva ljudska bića su se pronašla. Muškarac i žena, u zagrljaju koji je i dodir bića i susret tela, oni su postali prve, ili ostali poslednje lučonoše smislenog življenja. Jer, kako bi kazao Kiš, iskustvo ljubavi se nebrojeno puta, od Adama i Eve, ponavljalo. Ali, svaka ljubav je uvek prva, bez mogućnosti oslanjanja na iskustva pređašnjih.
„Tuđine“ su opora priča o zlim vremenima, ali sa idejom da dobro nije nestalo. Roman koji ne daje konačne odgovore. To je povest koja postavlja pitanja. U literaturi, jedino se takve priče i pamte.
Autor: Ana Stišović Milovanović
Izvor: eckermann.org.rs
