Prikaz romana „Idemo na Zagreb“: O apsurdu ljudskog postojanja
Knjiga Nebojše Jovanovića „Idemo na Zagreb“, iako roman, neobično podseća na Beketovu dramu apsurda „Čekajući Godoa“. U oba dela junaci kao nešto rade, a u stvari, gotovo da ne rade ništa, već jednostavno čekaju, a zapravo ne znaju tačno ni zašto su tu gde jesu, ni šta čekaju da se dogodi, izmiče im svaki smisao situacije u kojoj se nalaze. Kod Beketa je jedino izvesno da se čeka da dođe neki misteriozni Godo, koji se do kraja dela ne pojavljuje. Tako je i kod Nebojše Jovanovića izvesno da se vojska nekud zaputila, u neku akciju, kojoj niko ne zna tačan pravac i cilj. Iako se vojnici tokom romana pomeraju, nekud kreću, oni zapravo u ratnom smislu ne napreduju, i utisak je da uprkos prividnom kretanju stoje u mestu.
U oba dela apsurd je glavni junak, apsurd zbunjenosti, neznanja, nagađanja, nedostatka jasnog smisla i jasnog cilja. S tim što je roman „Idemo na Zagreb“ utoliko tragičniji jer se apsurd dešava u ratnim okolnostima, u kojima su ljudi prepušteni svojim sudbinama, kako vojnici tako i meštani koje sreću. Iako organizovani u vojne jedinice, oni su vojska koja nema kompas, koja pluta ratnim morem kao jedrenjak bez krme i vetra, prepušten ćudima prirode.
Možda ništa tako snažno ne ocrtava stvarnost devedesetih, početak besmislenog građanskog rata na tlu bivše Jugoslavije, kao ovaj skoro dnevnički prikaz vojske federalne države koja se raspada i koja se i sama unutar sebe na neki način urušava, mada indirektno. Ona spolja gledano dejstvuje, mobiliše mlade ljude, utovaruje ih u kamione, nekud ih vozi, ali je jasno da iza sve te navodne organizacije zjapi raspad, neutemeljenost, nedostatak jasnih ideja, tragedija zemlje koja više ne postoji, tragedija privida koji je zauzeo tron.
Pored ove ključne asocijacije na dramu apsurda, roman se može porediti i sa Tolstojevim opisom bitke kod Borodina iz „Rata i mira“ koja je, posredstvom Tolstojeve genijalnosti, iako čuvena, data tek fragmentarno, u slikama koje predstavljaju periferiju bojnog polja na kojem leži ranjeni Andrej Bolkonski koji više ništa ne vidi do neba, i za kojeg je sve drugo izgubilo značaj do velikog nebeskog mira. Na taj način se sva veličina rata, i njegovog strašnog boja, svodi na apsurd ljudskog postojanja i izlišnost smrti. U romanu „Idemo na Zagreb“, umesto neba Andreja Bolkonskog, umesto očekivanih ratnih sukoba, prikazano je mnogo detalja važnih za običan život, kao što su: kuvanje kafe, kupovina sitnica u dućanu, igranje šaha, obični ljudski razgovori. Sve to je neka vrsta ljudskog neba, ljudske male radosti, lepote postojanja, koja je neprestano u sudaru s jednim neumitnim znakom pitanja – gde se to zapravo krenulo i zašto. Čemu taj sukob?
Roman je prožet neprestanim pokušajima da se nešto više sazna o samoj putanji kojom se jedinica kreće, nekom vrstom egzistencijalne radoznalosti, koja se vešto prebacuje i na čitaoca pokušajem da se situacija razume ili bar razbije u mala obična dešavanja. No sve se unedogled nastavlja. Jedan isti motiv neprestano se varira na mnogo sličnih, ali različitih načina. Kao da slušamo „Bolero“ od Ravela.
Čitalac očekuje da se napokon nešto presudno dogodi, no dešavanja koja se opisuju sasvim su sporadična, o ubistvima se samo priča, ona se ne događaju pred našim očima. Čitalac dobija samo reakcije prisutnih vojnika. Pisac nam na izuzetno sofisticiran način nudi jedno beskrajno dugo približavanje ratu, koje u svojoj biti, preko slutnje koja se neprestano nazire, obuhvata i sam rat i svu njegovu nagoveštenu, ali do kraja neispričanu strahotu. Na ovaj suptilni način veliki roman može napisati samo veliki pisac. A Nebojša Jovanović je romanom „Idemo na Zagreb“ pokazao da se radi upravo i o takvom romanu i o takvom autoru.
Autor: Nevena Vitošević
