Prikaz romana „Humano preseljenje“: Ima li svako svoje srećno mesto?
Ovo nije humoristički roman, kako možda sugeriše njegov siže, a nije ni čiklit ili moderni manifest feminizma na šta bi mogao uputiti crtež sa korica. Na prvi pogled neočekivano, ali s obzirom na uvodni citat potpuno razumljivo, nova knjiga Vide Crnčević Basare najviše i najbolje komunicira sa tradicijom Gogolja, pa od Nervala i Mopasana do autorkinih savremenika, dugom linijom zapisničara iz sanatorijuma iliti „beležaka s uma sišavšeg“. Druga asocijativna/moguća transmedijalna veza vodi ka američkoj seriji „Dobro mesto“, na sličan način se baveći pitanjima moralnosti pred licem smrti ili barem velike krize, granične situacije, te mogućnostima i razlozima pokušaja iskupljenja. Koristeći cinizam i kritiku površnosti modernog (mondenog) društva, autorka se poigrava čitalačkim pretpostavkama tako što ih suočava sa neočekivanim, a ipak – sagledavši sve – (i možda jedino zaista) logičnim epilogom. U tome uspeva pre svega znalačkom tehnikom pripovedanja iz ugla nepouzdanog pripovedača, koja u celini obeležava „Humano preseljenje“.
Tačnije, nepouzdane junakinje Marte Krstić, donedavno supruge uglednog lekara, vlasnika vile na Banovom brdu i privatne klinike. Kada dotični Mile odluči da je ostavi zbog mlađe žene, Martin frivolni, lagodni život počinje da se ruši. Na pragu četrdesete suočena sa ispraznošću dotadašnjeg postojanja, srlja u alkoholizovane ekscese i naposletku završava u privatnoj duševno-zavisničkoj bolnici, gde tokom grupnih seansi otkriva deo po deo istorije svog, ali i porodičnog ludila.
Taj čudni, po mnogo čemu kobni nasledni niz neizostavno je prisutan u svakom Martinom pokušaju da definiše sebe. Ponosita samosvest zbog nemačko-vojvođanskog porekla, koja je u velikoj meri diktirala dinamiku kasnijeg odnosa prema suprugu („južnjaku“, prezrenom „paprikaru“ i „dođošu“ koji joj je, ipak, omogućio da uprkos diplomi istoričara umetnosti ne mora istinski da radi ni jedan jedini dan, barem ne u struci), pomešana je sa kobi pretkinja obeleženih sputanošću, mentalnim bolestima, nesrećnim sudbinama, gubicima i tajnama. Među njima svakako dominira baba Giza, čija je utvara daleko prisutnija, aktivnija i življa od većine Martinih sagovornika, često i junakinje same. U nizu opijatima i srdžbom podstaknutih, maničnih epizoda, Marta postepeno sa užasom, samoprekorom, ali naposletku i bez meditacije dosegnutim smirenjem, shvata koliko je bila privilegovana, diskriminisana, u zabludi i prema sebi neiskrena, sve to istovremeno. Zajedno sa njenom, odvija se čitaočeva spoznaja, razotkrivanje pravog pripovednog glasa ispod svih slojeva ironije, karikiranja i humora, kao sredstava prenaglašene, provokativne samoodbrane.
U Martinoj, kako je ona vidi, drami apsurda, potpuno je sama, nedužna žrtva namontiranog procesa u režiji Mileta i još-ne-nove-supruge Zorice, sa namerom da je se reše smeštanjem u ludaru, kako bi na miru započeli novi, gastarbajterski život. Umesto okretanja sinu tinejdžeru, Igoru, za kog ionako nikada nije bila naročito zainteresovana, junakinja pribežište nalazi na obližnjem nasleđenom placu najbolje prijateljice, ništa manje veštačkim rajevima naklonjene Ljubice, odakle tone iz jedne u drugu halucinaciju ili nekontrolisanu radnju. Tek dospevši iza bolničkih zidova, u kontaktu sa drugim, često daleko ozbiljnijim i opravdano dramatičnim slučajevima, Marta počinje da lucidne trenutke usmerava nasuprot autodestrukciji.
Priča se tada razotkriva kao istinski tužna, promašena i lišena smisla, ali pre svega – doma, tog utemeljenja za kojim je Marta tragala čitavog života. Neprestano, kroz sećanja i misli, vraćanje staroj porodičnoj kući u Inđiji pokazuje farsičnost svega što je simbolizovao njen, devedesetih godina preuzet od likvidiranog tajkuna, luksuzni dom na Banovom brdu. Otkriva se postojanje nikad sasvim zaceljene uspomene na Vladu, prvu ljubav stradalu u ratu, a baba Gizini uplivi u junakinjinu (ne)svest, gde nastupa poput gurua, unose naknadno objašnjenje potisnute, duboko prisutne i presudno važne nasledne linije nezadovoljstva. Martina potraga za praznom kućom, dotle nenastanjenom, njenom, gde bi sasvim iz početka smestila sopstveni život, od prvobitno komične postaje potresna, razoružavajuće iskrena ideja.
Magupski izražajnim stilom i jezikom, Marta opisuje svoj život obeležen opsesivnom težnjom ka uzemljenju. Često se prema slušaocima postavlja kao kreator serija, od koga se očekuje da osmisli što zanimljiviju novu epizodu. Njen glas je pronicljiv, kritički usmeren na popularnopsihološke, meditativne prakse, a ipak izgubljen u vrtlogu svakodnevnih međuljudskih odnosa. Samouvereno koristeći druge, kompenzovala je osećanje neispunjenosti. Između švapskog i srpskog, građanskog i provincijalnog, ponosa i razmetanja neumerenošću, smestilo se srećno mesto koje joj obelodanjuje upravo „spiritualni vodič“, Giza.
Koje je to mesto, zašto baš ono i ima li junakinja, nakon svega, pravo ili čak realne izglede na spas? U knjizi je jedna mogućnost odgovora, mada ne i zatvoren slučaj, u skladu sa lutajućom, poigravanju sklonom naratorskom figurom.
No sve na kraju dođe na svoje mesto. To ne mora nužno biti neko dobro mesto, često i nije – ali je „svoje“.
Autor: Isidora Đolović
