Prikaz romana „Gospoda i dame“: Jedna od najjačih knjiga o Disksvetu
Po povratku u svoje rodno kraljevstvo Lenkr, nakon putovanja preko Diska, veštice Nana Og i Baka Vedervaks otkrivaju da je novi krug modernih, mladih veštica oformljen u njihovom odsustvu. Magrat je uznemirena kada otkrije da se planovi za njeno venčanje sa kraljem Verensom odvijaju punom parom bez njenog učešća i sa zvanicama koje dolaze sa svih strana. Povrh tih problema, sprema se invazija bića iz druge dimenzije. Vešticama Lenkra i čudnovatoj grupi saveznika (mrzovoljnom orangutanu, trupi Čaroičara i krajnje nestašnom patuljku sa perikom) pripada čast da u ovoj situaciji zasijaju punim sjajem.
„Gospoda i dame“ je intrigantan roman, jer je prvi iz serijala o Disksvetu koji se u velikoj meri oslanja na prethodne, zbog čega Pračet bio toliko zabrinut da je na početku napisao i upozorenje (i kratak sažetak prethodnih knjiga). Knjiga je četvrta u podserijalu o vešticama i nadovezuje se na „Jednakost rituala“, „Sestre po metli“ i „Veštice na putu“, ali se takođe prepliće sa podserijalom o čarobnjacima, koji je ponikao u „Pokretnim slikama“ i „Kosaču“. Posmatrajte to kao književni pandan Osvetnicima (The Avengers) unutar univerzuma Disksveta, ili tako nešto.
Ako zanemarimo te relativno umerene (i verovatno preterane) autorove brige, „Gospoda i dame“ je jedna veoma zabavna ludorija koja bez po muke spada u bolje romane o Disksvetu. U ovom delu serijala Pračet prestaje da pravi satiru od fantastike kao takve i daleko više ga zanima da preispituje ljudska stanja kroz neobično sočivo Disksveta. Međutim, bio je toliko bombardovan pismima obožavalaca koji su se pitali gde su vilenjaci – jer na Disku postoje patuljci, trolovi i vile, pa bi valjda trebalo da ima i vilenjaka. Do tada su se jedino pominjali u „Svetlosti čudesnog“, kada je Dvocvet zaneseno pričao o tome kako su vilenjaci prelepi i graciozni, a Rinsvind na to reagovao na isti način kao da je neko rekao da Hitler nije toliko loš, da je ipak imao neke dobre ideje. Očito je Pračet dugo promišljao o ideji o vilenjacima pre nego što je odlučio da je propisno stavi na papir.
Savremena ideja zastupljena u epskoj fantastici, gde su vilenjaci graciozna i plemenita bića, pomalo je neobična u poređenju sa narodnom, gde su češće predstavljaju kao nestašni prevaranti, pa čak i kao oličenje zla. Pračet je odlučio da odatle vuče inspiraciju za svoje vilenjake, koji više podsećaju na one iz irske mitologije nego na plemenitog Legolasa, što sve čini znatno zanimljivijim.
Roman je podeljen u dve polovine. Prva je relativno očekivana priča o vešticama koje se bave svakodnevnim brigama u Lenkru – iznerviranom Magrat, koja shvata da ljudi žele da joj udese život bez pitanja, i Nanom i Bakom koje pokušavaju da se suoče sa činjenicom da stare i da neke nove, mlađe veštice (sa nekim veoma čudnim idejama) prete da ih nadmaše. Ovaj deo romana možda deluje nepretenciozno, ali i dalje je smešno i vrlo mudro napisano (način na koji Baka Vedervaks pobeđuje mladu vešticu koja je izaziva), ispresecano putovanjem čarobnjaka Ank-Morporka u Lenkr u nizu sve bizarnijih avantura, koje kulminiraju jednom od najsmešnijih scena u čitavom serijalu, kada njihovu kočiju zarobi čuveni razbojnik Kazanunda (koji se ponovo pojavljuje posle „Veštica na putu“).
Druga polovina romana, nakon pojave vilenjaka, naglo menja tempo u prilično neočekivanu akciju, jer stanovnici Lenkra moraju da se naoružaju i poraze vilenjake, i to sa uživanjem koje bi profesor Hjugo Dajson (poznati mrzitelj vilenjaka koji se vrlo rado zbog njih rugao svom prijatelju Dž. R. R. Tolkinu) nesumnjivo odobrio. Zapravo, s obzirom na to da Pračet uglavnom izbegava upotrebu nasilja kao konačnog rešenja problema u svojim romanima, preokret priče u nešto najbliže akcionom romanu što je iakda proisteklo iz njegovog pera prilično je iznenađenje, naročito zato što je uspešno izvedeno. Ne bi Pračet bio Pračet kada usput ne bi ubacio neke aluzije na kvantnu teoriju, što kulminira njegovim jedinstvenim rešenjem Šredingerovog paradoksa.
Likovi su odlični: Magrat dobija daleko značajniju ulogu nego u prethodnim knjigama, dok Baka Vedervaks nastavlja da se razvija u možda najboljeg Pračetovog glavnog lika. „Gospoda i dame“ uz to daju i mnogo potrebnu dubinu Ridkaliju, čiji bi karakter iz prethodnih knjiga mogao da se definiše kao „agresivno pompezan“, ali je ovde prikazan kao pametniji, oštroumniji i romantičniji lik. Tu je i suptilan nagoveštaj onoga što će uslediti u nastavcima, jer su iskustva Pondera Stibonsa iz ovog dela serijala utemeljila njegovo istraživanje teorije o drugom univerzumu, što će uticati na buduće zavrzlame. Mala mana bi bila razvoj Blagajnikove mentalne nestabilnosti i bolesti, čisto zarad smeha, što deluje pomalo prosto i pod rizikom da se ubajati (Pračet ovde još uvek ne preteruje, ali do „Zanimljivih vremena“ će se šala izlizati).
Sve u svemu, „Gospoda i dame“ se ističe kao jedna od najjačih knjiga u serijalu, ali i kao nastavak snažne priče iz romana pre „Malih bogova“. Pračet ovim romanom dokazuje da ume da stvori jednako nezaboravnu priču punu akcije, koja može da parira onoj malo ozbiljnijoj knjizi o zloupotrebi vere, i to ne nauštrb zabave.
Izvor: reddit.com
Prevod: Đorđe Radusin
„Gospoda i dame“ je intrigantan roman, jer je prvi iz serijala o Disksvetu koji se u velikoj meri oslanja na prethodne, zbog čega Pračet bio toliko zabrinut da je na početku napisao i upozorenje (i kratak sažetak prethodnih knjiga). Knjiga je četvrta u podserijalu o vešticama i nadovezuje se na „Jednakost rituala“, „Sestre po metli“ i „Veštice na putu“, ali se takođe prepliće sa podserijalom o čarobnjacima, koji je ponikao u „Pokretnim slikama“ i „Kosaču“. Posmatrajte to kao književni pandan Osvetnicima (The Avengers) unutar univerzuma Disksveta, ili tako nešto.
Ako zanemarimo te relativno umerene (i verovatno preterane) autorove brige, „Gospoda i dame“ je jedna veoma zabavna ludorija koja bez po muke spada u bolje romane o Disksvetu. U ovom delu serijala Pračet prestaje da pravi satiru od fantastike kao takve i daleko više ga zanima da preispituje ljudska stanja kroz neobično sočivo Disksveta. Međutim, bio je toliko bombardovan pismima obožavalaca koji su se pitali gde su vilenjaci – jer na Disku postoje patuljci, trolovi i vile, pa bi valjda trebalo da ima i vilenjaka. Do tada su se jedino pominjali u „Svetlosti čudesnog“, kada je Dvocvet zaneseno pričao o tome kako su vilenjaci prelepi i graciozni, a Rinsvind na to reagovao na isti način kao da je neko rekao da Hitler nije toliko loš, da je ipak imao neke dobre ideje. Očito je Pračet dugo promišljao o ideji o vilenjacima pre nego što je odlučio da je propisno stavi na papir.
Savremena ideja zastupljena u epskoj fantastici, gde su vilenjaci graciozna i plemenita bića, pomalo je neobična u poređenju sa narodnom, gde su češće predstavljaju kao nestašni prevaranti, pa čak i kao oličenje zla. Pračet je odlučio da odatle vuče inspiraciju za svoje vilenjake, koji više podsećaju na one iz irske mitologije nego na plemenitog Legolasa, što sve čini znatno zanimljivijim.
Roman je podeljen u dve polovine. Prva je relativno očekivana priča o vešticama koje se bave svakodnevnim brigama u Lenkru – iznerviranom Magrat, koja shvata da ljudi žele da joj udese život bez pitanja, i Nanom i Bakom koje pokušavaju da se suoče sa činjenicom da stare i da neke nove, mlađe veštice (sa nekim veoma čudnim idejama) prete da ih nadmaše. Ovaj deo romana možda deluje nepretenciozno, ali i dalje je smešno i vrlo mudro napisano (način na koji Baka Vedervaks pobeđuje mladu vešticu koja je izaziva), ispresecano putovanjem čarobnjaka Ank-Morporka u Lenkr u nizu sve bizarnijih avantura, koje kulminiraju jednom od najsmešnijih scena u čitavom serijalu, kada njihovu kočiju zarobi čuveni razbojnik Kazanunda (koji se ponovo pojavljuje posle „Veštica na putu“).
Druga polovina romana, nakon pojave vilenjaka, naglo menja tempo u prilično neočekivanu akciju, jer stanovnici Lenkra moraju da se naoružaju i poraze vilenjake, i to sa uživanjem koje bi profesor Hjugo Dajson (poznati mrzitelj vilenjaka koji se vrlo rado zbog njih rugao svom prijatelju Dž. R. R. Tolkinu) nesumnjivo odobrio. Zapravo, s obzirom na to da Pračet uglavnom izbegava upotrebu nasilja kao konačnog rešenja problema u svojim romanima, preokret priče u nešto najbliže akcionom romanu što je iakda proisteklo iz njegovog pera prilično je iznenađenje, naročito zato što je uspešno izvedeno. Ne bi Pračet bio Pračet kada usput ne bi ubacio neke aluzije na kvantnu teoriju, što kulminira njegovim jedinstvenim rešenjem Šredingerovog paradoksa.
Likovi su odlični: Magrat dobija daleko značajniju ulogu nego u prethodnim knjigama, dok Baka Vedervaks nastavlja da se razvija u možda najboljeg Pračetovog glavnog lika. „Gospoda i dame“ uz to daju i mnogo potrebnu dubinu Ridkaliju, čiji bi karakter iz prethodnih knjiga mogao da se definiše kao „agresivno pompezan“, ali je ovde prikazan kao pametniji, oštroumniji i romantičniji lik. Tu je i suptilan nagoveštaj onoga što će uslediti u nastavcima, jer su iskustva Pondera Stibonsa iz ovog dela serijala utemeljila njegovo istraživanje teorije o drugom univerzumu, što će uticati na buduće zavrzlame. Mala mana bi bila razvoj Blagajnikove mentalne nestabilnosti i bolesti, čisto zarad smeha, što deluje pomalo prosto i pod rizikom da se ubajati (Pračet ovde još uvek ne preteruje, ali do „Zanimljivih vremena“ će se šala izlizati).
Sve u svemu, „Gospoda i dame“ se ističe kao jedna od najjačih knjiga u serijalu, ali i kao nastavak snažne priče iz romana pre „Malih bogova“. Pračet ovim romanom dokazuje da ume da stvori jednako nezaboravnu priču punu akcije, koja može da parira onoj malo ozbiljnijoj knjizi o zloupotrebi vere, i to ne nauštrb zabave.
Izvor: reddit.com
Prevod: Đorđe Radusin
