„Frankenštajn ili Moderni Prometej“ je knjiga koja već više od dva veka ne prestaje da progoni čitaoce pitanjima o stvaranju i ljudskoj prirodi. Prometej je, u grčkoj mitologiji, stvorio čoveka i dao mu vatru (simbol znanja, svesti i napretka) i bio kažnjen zbog toga.

Moderni Prometej je doktor opsednut naukom i željom da „ukrade vatru bogova“, bez obzira na posledice, u želji da i on sam postane Tvorac. Za razliku od mitološkog, on odbacuje stvorenje koje je napravio.

U pop kulturi često se samo čudovište naziva Frankenštajnom. Možda tu i leži lepota i simbolika dela. Čitanjem knjige postavlja se pitanje: da li je čudovište onaj koji je nastao protiv svoje volje i izgleda odvratno ili osoba koja se ponaša neljudski i prkosi zakonima prirode?

Ko ili šta je čudovište?

Stvor nema ime. On uči da priča, čita, razmišlja… Usamljen je, pati i želi da iskusi ljubav. Kroz priču on postaje čovek, ali nema nikoga ko ga istinski shvata i prihvata. Njegov prozor u svet ljudi su „Izgubljeni raj“, „Jadi mladog Vertera“ i Plutarhovi „Životopisi“. Upravo kroz te knjige uči šta znači biti čovek.

Simbolizam – lice i naličje

Baš kao u Miltonovom „Izgubljenom raju“, na koji se priča delimično oslanja, Meri Šeli nas vodi kroz priču o stvaranju, padu i spoznaji dobra i zla. Čudovište je istovemeno Adam, prvi i jedini svoje vrste, i Lucifer, jer se buni protiv svog tvorca. Upravo u toj dvosmislenosti se krije genijalnost romana. Frankenštajn i njegov stvor su dve strane istog bića, slika ambicije i očajanja. Kada je roman nastao, Evropa je bila očarana novim naučnim otkrićima i idejom da bi nauka mogla da oživi mrtvo tkivo. Međutim, Šeli nameće suštinsko pitanje: ako nešto možemo, da li to onda i treba da učinimo?

Mladi doktor ne stvara iz ljubavi, nego zbog slave i taštine. Njegova ambicija je egoistična i upravo ta želja da postane Bog ga uništava.

Priča relevantna posle 200 godina

Najveća tragedija romana nije smrt, nego usamljenost. Stvor ne traži moć, nego razumevanje i saosećanje… Kada mu Frankenštajn uskrati mogućnost da dobije saputnicu, on shvata da za njega nema mesta među ljudima. U tom trenutku rađa se pravo čudovište, koje to nije zbog izgleda već bola i žudnje za osvetom.

Danas, u svetu genetskog inženjeringa i veštačke inteligencije, priča je i više nego aktuelna. Roman nas podseća da stvaranje nosi odgovornost, a da svaka želja za napretkom mora proisteći iz empatije i nesebične ljubavi.

Horor ili drama?

Roman, iako se svrstava u horor, nije nužno to u modernom smislu. Nema jezivih scena, prepada i sličnog. U pitanju je tragedija o čoveku koji želi da postane Bog i biću koje želi da postane čovek. Priča o ljudima i čovečnosti. O našoj žudnji za znanjem, taštini i potrebi da budemo voljeni i prihvaćeni onakvi kakvi jesmo. I tu možda i počiva pouka romana.

Čudovište ne nastaje zato što mu je dat plamen života nego zato što je nevoljeno i napušteno, dok je osoba koja je uzrok patnji pravi negativac priče. Ne plaši nas stvor u priči, nego mogućnost da se u njemu ili mladom doktoru prepoznamo… E, to već jeste strašno.

Autor: Tamara Stanojčić

Izvor: knjigolija.org