Ne, ovo nije roman o Faustu, onom dobro nam znanom tipu koji je paktirao sa Luciferom! To je jasno naznačeno već precrtavanjem kompromitovanog imena na naslovnoj. Daleko bilo. Apage satanas!

Pred nama je simpa priča o Eriku, koji je samo malčice prizivao demone, nudio se već prema prilici – nekolikima da im proda dušu, sve da bi kontrolisao svet oko sebe i obezbedio se materijalno.

Imam poznanika u varoši na severu Srbije koja nikako da, bez sela unaokolo, dostigne 50.000 stanovnika. Susedna ima problem sa svojih 99.999, jer u poslednja dva veka ne uspeva da zaokruži 100.000 žitelja. E, u tom gradiću od 49.999 stanovnika dragi mi drugar je (javno) uspeo da promeni čak četiri političke partije, već kako je koja smenjivana na vlasti. Uvek na pobedničkoj strani, te stoga direktorovaše najvažnijim lokalnim preduzećima, važnim za varoš. Njegovu po opredeljenjima elastičnu partijski diskretniju u javnosti koleginicu i u Beogradu zovu 30%. Njoj 15% i partiji 15%. Uopšte nemam pojma čega, nisam nikada bio ni u jednoj partiji.

U penziji mu bilo dosadno, pa je na internetu napravio društvenu grupu. Kod takvih se nikada ne zna da li se lične sklonosti poklapaju sa interesima Institucija Sistema. U malom mestu nema mnogo fakultetski obrazovanih, pa su svi zanimljivi Kome Treba. Ortak mi ima dijagnostikovanu patološku potrebu da kontroliše druge, uz još neke dijagnoze. Kako je njegovoj supruzi – to samo ona zna.

To ovde i nije najvažnije jer Erik iz ovog romana nije oženjen, ali ima iste naume i sklonosti. Oko njega nema političkih partija, društvo je nekako na nivou srednjeg veka, no ima on kome da ponudi svoju dušu. I oko toga Erik majstorski tvrdi pazar. Disksvet je nebesko telo koje je podrazumevajuće ravna ploča kao i Zemlja, samo malo nakrivljena ka unutra, dok je naša više nekako kao frizbi – ako sam dobro shvatio program male, za sudbinu življa ključne partije u Srbiji. Dalje, Erik takode živi u svom Pseudogradu (pogodite otkud ime), zadnja pošta Prolaz Ka Bunjištu. Napravio je na tavanu svoj Magični Krug preko kojeg čekira demone i gleda od kojeg će više ili manje imati kakve koristi, a koga će poslati u Utamničene Dimenzije. Stalno je u kontaktu sa vrhovnom institucijom Pandemonijum, koja je većini ljudi nevidljiva iako sveprisutna, negde Tamo Gde Treba. Erik šalje izveštaje o prizvanima, ali i o svojim ne malim potrebama. Savet Pandemonijuma ga podržava u njegovim aktivnostima.

Moj drugar podstiče i „ohrabruje“ članove svoje društvene grupe da se ispovedaju, šta ko misli i o čemu, sa kim se druži, šta jede i kuda putuje. Poželjne fotografije! Bliski njemu i ostalima iz grupe koji ne žele da se podvrgnu tome bivaju klevetani od njega i njegove drage, ocrnjivani i diskreditovani do ekskomuniciranja iz javnog života. Taj njegov opsesivni ostrakizam podrazumeva i zabranu članovima grupe da uopšte komuniciraju sa neposlušnima, vazda sumnjivim.

Gledam sa strane, čitajući uporedo „Erika“. Treba li naglasiti da članovi Vajbera, bez integriteta, stava ili sopstvenog prosuđivanja poslušno izgone neuklopljenog i na ulici okreću glave?! Samo da ne misle i da se nikom ne zameraju! Srbija, brale!

Eriku je u Magični Krug pristigla nepozvana osoba koju on ne može da kontroliše. To je Rinsvind, čarobnjak iz „Boje magije“ i „Svetlosti čudesnog“, prva dva romana Terija Pračeta o Disksvetu. Ne pojavio se u trećem „Jednakost rituala“! Vratio u petom, pa dignut u vazduh! Kao i svi prethodni – urnebesan roman!

Autor: Slobodan Ivkov
Izvor: Blic