Prikaz romana „En Veronika“, književnog dela koje će „iskvariti“ devojke
Engleski pisac H. Dž. Vels (1866–1946) ostao je zapamćen kao „otac naučne fantastike“ zbog svojih najboljih romana „Rat svetova“ i „Nevidljivi čovek“. Višestruke uspele ekranizacije, kao i čuvena pometnja koju je 1938. napravio Orson Vels radio-adaptacijom „Rata svetova“, doprineli su velikoj popularnosti ovih dela, dok je roman o sudbini mlade žene ostao na izvestan način skrajnut, naročito za naše čitaoce. Sada zahvaljujući prevodu Maje Bajić otkrivamo pisca u sasvim novoj dimenziji kroz priču o sudbini buntovne devojke koja se suočava sa svim ograničenjima viktorijanskog društva.
En Veronika je devojka iz više srednje klase koja je rano ostala bez majke i izgradila specifičan odnos sa ocem i tetkom koji brinu o njoj. Da je posebna, govore nam već prve stranice romana jer ona studira, i to biologiju na državnom koledžu koji prima i devojke, ali mašta da ode na Imperijalni koledž kako bi bila ravnopravna sa muškim kolegama. Otac je ograničava u smislu izlazaka bez pratnje i poverava tetki njenu nežnu devojačku stranu. Ubrzo će se ispostaviti da je ovo svet tesan za En Veroniku i ona čini, za kraj devetnaestog veka u Engleskoj, gotovo neverovatan potez, odlučuje da živi sama, radi i nastavi da studira.
Kada posle dosta prepreka iznajmi sobu u boljem delu Londona, prvi put se govori o sopstvenoj sobi, odnosno ne možemo se oteti utisku da je Virdžinija Vulf možda čitala ovaj Velsov roman i iz njega izvukla ideje koje će kasnije briljantno razviti u „Orlandu“ i čuvenoj epizodi o Šekspirovoj sestri. Poput te izmišljenje junakinje, i En Veronika se uskoro zatiče na pravoj društvenoj vetrometini ne pristajući na ideju da svaka žena mora imati svog zaštitnika ili staratelja. Neoprezno poklanjajući izvesno poverenje pohotnom pedesetogodišnjaku, ulazi u situacije koje su na putu da je kompromituju, no zrak spasenja dolazi iz činjenice da se sve događa u vreme oštrih sifražetskih pobuna u Engleskoj, pa joj odlazak na dva dana u zatvor nakon uličnih demonstracija donosi neku vrstu ugleda na fakultetu gde su i njene istomišljenice.
Oscilujući na oštrici između emocija prema porodici koja ju je podigla, potrebi da bude slobodna i nezavisna, kao i nagonu mladosti da bude voljena i preda se izabranom, nailaziće na mnoge prepreke koje joj društvo postavlja vraćajući je neprekidno na mesto određeno za ženu, u okrilje kuće i porodice, odnosno poroda koji mora biti najvažniji i vrhunski cilj jednog ženskog života.
Sve navedene događaje pratimo kroz glasove ljudi koji je okružuju, sa različitim namerama, a glas same Veronike čućemo samo jednom, u unutrašnjem monologu tokom nekoliko zatvorskih dana koje je stoički podnela. To je trenutak njenih dubokih preispitivanja, ali bez sumnji u poteze koje je već povukla. Pokušavajući da pomiri u sebi slobodnog čoveka i zaljubljenu ženu, ona prihvata neminovnost borbe za svoje ciljeve rizikujući osude pa i ekskomunikaciju iz društva koje ne trpi različite.
Jasno saopštavajući i ocu i potencijalnom proscu da će se udati – možda, ali samo iz ljubavi, ona obara još jednu preponu društvenih konvencija i savladava očev otpor koji se u ovoj priči pokazuje kao relativno blag i kompromisno raspoložen što daje romanu romantičnu i rekli bismo, za ono vreme nerealnu notu.
No uprkos izvesnim elementima melodrame koje Vels nije mogao ili nije želeo da izbegne, ova zanimljiva i dinamična priča o pobunjenoj ženi pridružuje se delima književnica-savremenica, kao što su, npr, bile Kejt Šopen i Šarlot Perkins Gilmen. Za razliku od njihovih dela u kojima situacije glavnih junakinja neminovno teže tragičnom razrešenju, Vels poklanja čitaocu mogućnost kompromisa koji će spasti jedan ženski život, ali i čast viktorijanskih principa koji predstavljaju stubove društva. Interesantno je da je muškarac pisao iz ženskog ugla, sa dozom odličnog humora i ironije, ali i izvrsnom sposobnošću transpozicije u ženski lik kao protagonistkinje ove naizgled jednostavne, ali istinske drame probuđene ženske seksualnosti.
Veronikina pobuna možda nije zatresla svet, ali jeste tradicionalnu porodicu koja je svoje žrtve prinosila u tišini, ostavljajući tetke usedelice i ujne udovice da prebiraju svoje dane kroz pasijans i ručne radove.
Koliko su se stvari zaista promenile za stotinak godina, ostaje relativno. U okvirima sopstvenih mikrokosmosa u kome i danas žive mnoge žene, verovatno malo. S druge strane, ako naglasimo činjenicu da je ovaj roman bio zabranjivan i oštro kritkovan kao literatura koja će iskvariti devojke, jasno je koliko su se granice sloboda pomerile na globalnom nivou. Pre svega kroz izvojevanu pobedu za pravo glasa žena u anglosaksonskom svetu, čime su prve, pre više od jednog veka, dokazale da njihova borba nije bila uzaludna. Pojedinačne drame i žrtve ostale su u senci tog uspeha dokazujući da je lična hrabrost presudna za svaki pomak nabolje. U tom smislu, ovo zaboravljeno Velsovo delo ima aktuelnost i svežinu i danas, podvlačeći činjenicu da se u svakom vremenu sloboda osvaja u gutljajima, kroz velike unutrašnje borbe i male pobede koje vode do cilja.
Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: Politika
En Veronika je devojka iz više srednje klase koja je rano ostala bez majke i izgradila specifičan odnos sa ocem i tetkom koji brinu o njoj. Da je posebna, govore nam već prve stranice romana jer ona studira, i to biologiju na državnom koledžu koji prima i devojke, ali mašta da ode na Imperijalni koledž kako bi bila ravnopravna sa muškim kolegama. Otac je ograničava u smislu izlazaka bez pratnje i poverava tetki njenu nežnu devojačku stranu. Ubrzo će se ispostaviti da je ovo svet tesan za En Veroniku i ona čini, za kraj devetnaestog veka u Engleskoj, gotovo neverovatan potez, odlučuje da živi sama, radi i nastavi da studira.
Kada posle dosta prepreka iznajmi sobu u boljem delu Londona, prvi put se govori o sopstvenoj sobi, odnosno ne možemo se oteti utisku da je Virdžinija Vulf možda čitala ovaj Velsov roman i iz njega izvukla ideje koje će kasnije briljantno razviti u „Orlandu“ i čuvenoj epizodi o Šekspirovoj sestri. Poput te izmišljenje junakinje, i En Veronika se uskoro zatiče na pravoj društvenoj vetrometini ne pristajući na ideju da svaka žena mora imati svog zaštitnika ili staratelja. Neoprezno poklanjajući izvesno poverenje pohotnom pedesetogodišnjaku, ulazi u situacije koje su na putu da je kompromituju, no zrak spasenja dolazi iz činjenice da se sve događa u vreme oštrih sifražetskih pobuna u Engleskoj, pa joj odlazak na dva dana u zatvor nakon uličnih demonstracija donosi neku vrstu ugleda na fakultetu gde su i njene istomišljenice.
Oscilujući na oštrici između emocija prema porodici koja ju je podigla, potrebi da bude slobodna i nezavisna, kao i nagonu mladosti da bude voljena i preda se izabranom, nailaziće na mnoge prepreke koje joj društvo postavlja vraćajući je neprekidno na mesto određeno za ženu, u okrilje kuće i porodice, odnosno poroda koji mora biti najvažniji i vrhunski cilj jednog ženskog života.
Sve navedene događaje pratimo kroz glasove ljudi koji je okružuju, sa različitim namerama, a glas same Veronike čućemo samo jednom, u unutrašnjem monologu tokom nekoliko zatvorskih dana koje je stoički podnela. To je trenutak njenih dubokih preispitivanja, ali bez sumnji u poteze koje je već povukla. Pokušavajući da pomiri u sebi slobodnog čoveka i zaljubljenu ženu, ona prihvata neminovnost borbe za svoje ciljeve rizikujući osude pa i ekskomunikaciju iz društva koje ne trpi različite.
Jasno saopštavajući i ocu i potencijalnom proscu da će se udati – možda, ali samo iz ljubavi, ona obara još jednu preponu društvenih konvencija i savladava očev otpor koji se u ovoj priči pokazuje kao relativno blag i kompromisno raspoložen što daje romanu romantičnu i rekli bismo, za ono vreme nerealnu notu.
No uprkos izvesnim elementima melodrame koje Vels nije mogao ili nije želeo da izbegne, ova zanimljiva i dinamična priča o pobunjenoj ženi pridružuje se delima književnica-savremenica, kao što su, npr, bile Kejt Šopen i Šarlot Perkins Gilmen. Za razliku od njihovih dela u kojima situacije glavnih junakinja neminovno teže tragičnom razrešenju, Vels poklanja čitaocu mogućnost kompromisa koji će spasti jedan ženski život, ali i čast viktorijanskih principa koji predstavljaju stubove društva. Interesantno je da je muškarac pisao iz ženskog ugla, sa dozom odličnog humora i ironije, ali i izvrsnom sposobnošću transpozicije u ženski lik kao protagonistkinje ove naizgled jednostavne, ali istinske drame probuđene ženske seksualnosti.
Veronikina pobuna možda nije zatresla svet, ali jeste tradicionalnu porodicu koja je svoje žrtve prinosila u tišini, ostavljajući tetke usedelice i ujne udovice da prebiraju svoje dane kroz pasijans i ručne radove.
Koliko su se stvari zaista promenile za stotinak godina, ostaje relativno. U okvirima sopstvenih mikrokosmosa u kome i danas žive mnoge žene, verovatno malo. S druge strane, ako naglasimo činjenicu da je ovaj roman bio zabranjivan i oštro kritkovan kao literatura koja će iskvariti devojke, jasno je koliko su se granice sloboda pomerile na globalnom nivou. Pre svega kroz izvojevanu pobedu za pravo glasa žena u anglosaksonskom svetu, čime su prve, pre više od jednog veka, dokazale da njihova borba nije bila uzaludna. Pojedinačne drame i žrtve ostale su u senci tog uspeha dokazujući da je lična hrabrost presudna za svaki pomak nabolje. U tom smislu, ovo zaboravljeno Velsovo delo ima aktuelnost i svežinu i danas, podvlačeći činjenicu da se u svakom vremenu sloboda osvaja u gutljajima, kroz velike unutrašnje borbe i male pobede koje vode do cilja.
Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: Politika
