Ignacije Rajli je u potpunosti neprilagođen i neshvaćen mladić, počev od fizičkog izgleda masivne, brkate i apartno odevene figure, preko njegovog obračuna sa sadašnjošću posredstvom pisanja romana protiv savremenog društva, do činjenice da u tridesetoj godini živi sa majkom i da je nezaposlen. Naravno, štivo koje piše je u skladu sa prirodom autora: razbacano je na nekoliko svezaka, nesistematično, ali on ne gubi nadu da će ga/se srediti. Kao što bi se već moglo naslutiti, Ignacije je edipovac i majka vrši raznolike uticaje na njega, od toga što iako pripada srednjoj klasi ni sama ne ume da se snađe u društvu pa ima policijski dosije, preko toga što kao što ona pije alkohol, sin se ožderava instant-hranom; dotle da konačno uspeva da ga – zbog duga nastalog sopstvenim apsurdnim i tragikomičnim akcijama – natera da pronađe posao.

Od lenjog lika koji se usled telesne neumerenosti lako zamara svakako se ne bi očekivalo da će se kad se zaposli – prvo u kartoteci jedne fabrike pantalona, a zatim kao terenski prodavac viršli – toliko ispuniti entuzijazmom da ne samo da je prilježan i uslužan nego i razmišlja kako da poboljša uslove radnika, naravno ne uviđajući pozicije moći i oglušujući se o njih. Na grotesknost glavnog junaka ukazuje već sama njegova struktura kao sindikaliste i subverzivnog političkog idiota koji romantičnu predstavu nalazi u inkviziciji. Opisani Ignacijev fizički izgled ispostavlja se samo kao dodatna ilustracija dotične groteske. Koja, iako čitalac ni to ne bi očekivao, raste što se tekst odvija: baš kad bi se pomislilo da se privoleo kapitalizmu i, udružujući rad, konačno snašao u društvu – tim pre što uspeva da nađe i devojku, bivšu koleginicu sa studija i jednako trapavu političku aktivistkinju – on postaje poslovna katastrofa i dobija otkaz.

Kako bi uspešno  prikazao ovako složenog a grotesknog lika i društvo koje pospešuje takvu njegovu prirodu, Džon Kenedi Tul je u svom prvom delu morao ovladati zanatom cinizma i satire. Koja, što je autor takođe znao, kako ne bi skliznula u karikaturu, mora sadržati i značajne primese gorčine. Kenedi Tul ju je razvio i kroz profil glavnog junaka i kroz američko društvo šezdesetih godina, prikazujući socijalne i rasne sukobe u Nju Orlieansu i konflikt između jačanja studentskog pokreta i snova o blagostanju srednje klase ali i njenu propast, oličene u sveopštoj bedi i propasti Ignacijeve porodice.

Nažalost, gorčina Džona Kenedija Tula nije se završila na tekstu ovog, i njegovog drugog romana („Neonska Biblija“). Ne uspevajući da nađe izdavača za „Zaveru budala“, autor 1969. vrši samoubistvo. Niko drugi do li Tulova majka uspeva da, sedam godina kasnije, ubedi uticajnog autora Vokera Persija da pročita rukopis iako je on kasnije tvrdio kako mu je jedina želja tim povodom bila da nađe način da što pre završi čitanje, naravno sa negativnim ishodom. Međutim, kad ga se latio, nije mogao da se odvoji od teksta da bi uspeo i da ga objavi 1980. godine a „Zavera budala“, 1981, bila ovenčana Pulicerovom nagradom. Pa ako sav prethodni deo ovog prikaza nije bio dovoljan da privoli čitaoca da posegne za ovim remek-delom, čini se da ovaj, poslednji pasus, jeste.

Autor: Domagoj Petrović