Prikaz romana „Duž oštrog noža leti ptica“: Divlje i pitomo lice zla
U romanu „Duž oštrog noža leti ptica“, majstorski ubedljivo i stilski besprekorno, Tanja Stupar Trifunović piše o ratnoj temi iz neočekivanog, neobičnog i, čini se, tabuiziranog ugla, gde se nasilje nad ženskom decom i ženama prećutkuje i ignoriše.
Selom hoda vojska ili sumanuto juri drumom, kamionima se vraća s linije. Vojnici su izuli teške čizme i gacaju kroz plićak, gola tela leže po obali loveći skromno jesenje sunce. Vojska je crna i, čini se, udaljena, ali se nalazi svuda, njeno prisustvo oseća se u strahu i iščekivanju. Ona je u knjizi „Duž oštrog noža leti ptica“ istovremeno usred događaja, ali i pozadina drugih nesreća, kao oblačno nebo pred oluju iznad naizgled pitome šume u kojoj čuči prikriveno zverinje.
U romanu Tanje Stupar Trifunović majstorski ubedljivo i stilski besprekorno ispisana je povest ne toliko o ratu devedesetih koliko o čovekovoj neiscrpnoj i uvežbanoj sposobnosti da slabijima od sebe nanosi zlo, radi svog zadovoljstva, a ponekad tek onako, da ispuni prazninu dokolice. Rat je izbljuvao i razmazao mračnu mrlju ljudske prirode povezane sa nagonima i željom da povređuje. U ovoj priči žrtve su devojčice Vanja i Milena, koje ćute paralisane stidom i krivicom. Autorka je pristupila ratnoj temi iz neočekivanog, neobičnog i, čini se, tabuiziranog ugla, gde se nasilje nad ženskom decom i ženama prećutkuje i ignoriše, često smeštajući zlosrećnu žensku sudbinu ili u polje epskog i herojskog, ili u skicu zamagljenih obrisa. Tanja Stupar Trifunović ne preza da u ustaljenu romantičnu sliku detinjstva ugradi užas, dovodeći u pitanje sliku porodice kao harmonične zaštite koja bi detetu trebalo da pruži sigurnost.
Autorka se smelo upustila da, naizgled upoređujući dva zla, ukaže na strahote onog sklonjenog od javnog pogleda. To je zlo o kojem ne piše istorija, koje se ne primećuje kada se govori o stradanju u ratu.
Slika ratnog doba poslužila je kao gradacijska tačka u parafrazi biblijske priče o žitu i kukolju, koji se seju i rastu zajedno, kad kukolj mučki uništava ono što je životno vredno. Kako ih razlikovati i kako ih odvojiti, kad su pitome i divlje trave srasle u nerazmrsivo klupko? Jer pored vidljivog nasilja, postoji i ono sakriveno zlo, koje odrasli, od kojih se očekuju zaštita i ljubav, čine deci. Potuljeno i vešto prikrivano, ovo nasilje se čini manje važno od ubijanja, ali ga je autorka veštinom koja i sama klizi po oštrici, podigla do pretpostavljane posekotine. Kroz mučnu istoriju sazrevanja devojčice u teškim vremenima prikazano je na silu izmamljeno iskušenje ženskosti, iskustvo koje ubrzava stasavanje i strmoglavce hrli da se stigne do onog za šta telo i duh nisu još spremni.
Raspričani naslov romana o nožu i ptici označava oštricu kao pistu, putanju uzletanja u teškim okolnostima, podstaknutog da li ličnom sposobnošću ili sudbinom da se, ako je to ikako moguće, nepovređeno uzleti sa sečiva. Asocijacije su brojne. Koliko izlaganje tragičnom ishodu i propasti, izneveravanje i zapanjujuća surovost unižavaju čoveka? Da li je naše iskustvo sudbinski kobno ili je deo slobodne volje i našeg izbora?
Poruka koju nosi ljubav, da obratimo pažnju na drugog, preinačava se, kroz opisane okolnosti u romanu, u koristoljublje, želju da se bližnji upotrebi poput predmeta, da se nasilnom upotrebom ospori i na kraju odbaci kao potrošen. Roman se nadnosi nad važnim pitanjem – da li možemo da izgradimo i usavršimo sebe na temeljima zadobijenih rana. Da li iskustvo koje ne potiče iz humanističke etike osporava ili usavršava čovečnost? Zloćudna istorija našeg doba (i ne samo našeg), sazdana i od događaja opisanih u ovom romanu, primorava da vidimo koliko je energije potrebno za osvajanje dobrote, gotovo jednako onoj koja se uloži pri upotrebi zla.
Roman Tanje Stupar Trifunović želi da predoči još jedno u nizu iskustava izmučenog i poniženog čovečanstva, dajući čitaocu onaj veoma tačan savet kako da počne sa prevaspitavanjem. Počni od pojedinca, onog najbližeg tebi. Deteta, žene, čoveka. Uzmi ga za ruku pa ćeš ugledati sve ono što sa udaljenja nisi mogao da vidiš.
Autor: Ljubica Arsić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 51
