Prikaz romana „Doživotna robija“: Ratovi srca i uma
Četiri generacije žena, dva sistema, dve države, dva društvena sloja i univerzalna pitanja svake ćerke, supruge, majke, ljubavnice. Stigla je „Doživotna robija“ Vedrane Rudan!
Vedrana Rudan nas novim romanom „Doživotna robija“ uvodi u ženski svet u kojem su muškarci epizodisti iako se s vremena na vreme čini da su neophodni zarad ostvarivanja onog što se obično naziva životnim smislom. Pred čitaocima su četiri generacije žena sa svojim dilemama, vizijama uspeha, očekivanjima, činjenjima i nečinjenjima. Glavna junakinja Lola atipična je utoliko što smo naviknuti na to da centralni lik ima najviše težnje i vodi najžešće borbe. Ona pak ne želi ništa jer ima sve. Reč je o privilegovanoj ćerki bogate i ambiciozne partizanke, majke koja je više prisutna nego odsutna jer uživa u životu poslovne žene neizmernog uticaja u Rijeci tokom osamdesetih godina, ali i diljem Hrvatske. Ona je svemoćna mama čiji način života u najmanju ruku podseća na savremene heroine poslovnog sveta. Lično i pored temeljnog opisa Vedrane Rudan zamišljao sam je kao Amal Kluni, vedru, sposobnu, besprekorno odevenu. Za razliku od roditelja sa balkanskih prostora, mada se to manje-više može smatrati univerzalnim, mama, visoko kotirana na partijskoj lestvici države koje više nema, neočekivano je liberalna u odnosu prema ćerki dopuštajući joj da bude ono što želi čak i ako je to što želi – ništa. Ipak, kad god ćerka upadne u škripac ili nezgodnu situaciju, mama, gde god se u tom trenutku nalazila, nevidljivom rukom kao deus ex machina u antičkoj drami rešava problem.
Dakle, Vedrana Rudan nas suočava s atipičnim likovima, sa partizanskom buržoazijom koja živi u prelepoj vili pored mora u kojoj baki pripada prizemlje (temelj i osnova), majci sprat (razvoj i vizija), ćerki potkrovlje (mogućnosti i šanse). Složeni odnosi roditelja i dece jedna su od dve centralne teme romana koja se posebno komplikuje kada ćerka naslednica, kojoj usled nedostatka ambicija ostaje mnogo vremena za introspekciju (ima li slobode bez materijalne obezbeđenosti, odnosno može li se ponirati u dubine svoje duše praznog stomaka) dobije svoju ćerku.
Vedrana Rudan roman završava rečenicom: „Jasno je meni, izgubit ću bitku. Nitko na mom mjestu je još nije dobio. Zaslužila sam doživotnu robiju. Učinila sam strašan, neoprostiv zločin. Rodila sam.“
Ja ipak mislim da nas autorka vara ovim rezimeom. Iako se vraća svojoj omiljenoj temi – relacija majke i ćerke (iz mog ugla najmaestralnije do sada prikazana je u romanu „Dabogda te majka rodila“) doživotna robija glavnoj junakinji, baš kao i sporednim, nisu deca, to nikad nije neko drugi. Doživotna robija svakom muškarcu ili ženi su oni sami. Pitanja ženske nezavisnosti, slobode, potrebe za ljubavlju, odnosa prema radu, predstave šta je uspeh, a šta nije, šta je mir, a šta nespokoj, rasvetljeni su iz različitih perspektiva. Ali uvek onako kako to radi Vedrana Rudan. Otvoreno. Ogoljeno do neprijatnosti. Ali sasvim istinito. Suočena s noćnim urlicima svoje bebe, glavna junakinja će učiniti ono što je, bez sumnje, bilo u glavi mnogim majkama od kad je sveta i veka, i lekova za spavanje. Izdrobiće tabletu i tutnuti je devojčici s kojom se u vremenu koje dolazi nikada neće slagati, direktno u usta. Da li je to čini lošom majkom? Da li je preispitivanje šta joj je sve to trebalo čini bezosećajnim egocentrikom? Ne. Ta ista majka, kada otkrije u kakvom braku zaista njena ćerka živi, učiniće nešto za šta je sposobno možda tri posto majki na celom božjem šaru. Šta je to, saznaćete u romanu. Voljeni otac, koji je mnogo ranije znao istinu, nije prstom mrdnuo, što sasvim detronizuje muškarce u ovom romanu. Oni su katkada šarmantne psihopate, katkada nedozreli balavci, dobri ili loši ljubavnici, ali su opet, kada se kraj romana uzme u obzir, inferiorni u odnosu na žene. Čovek bez koga glavna junakinja ne može da živi, taj isti voljeni otac njihove kćeri, nije sposoban da se odluči između žene i ljubavnice, ali je kao okretni kameleon sposoban da preživi u svakom vremenu i izvuče gomilu novca iz svake situacije, iz svakog sistema, i u ratu i u miru, i u posttitovskoj Jugoslaviji i u Tuđmanovoj upravo rođenoj domovini.
Bez ovih tema Vedrana ne bi bila to što jeste. Društveni trenutak uvek je prisutan i jasno opisan. On nije tek kulisa na kojoj se odvijaju događaji, već tvorac okolnosti koje određuju ljudske sudbine. Osim sudbina onih koji su bogati, ironično primećuje Rudanova konstatujući da je rat pogrom u kojem strada sirotinja. Podjednako ubedljiva u dočaravanju poslednje decenije postojanja Jugoslavije, još je upečatljivija u opisu smene sistema, pada jednog i uzdizanja drugog. Slom elite jednog vremena podrazumeva uspon nove klase iz redova onih koji su u tom vremenu bili gubitnici. Vedrana ne opisuje rat kao niz bitaka, već kao niz duševnih stanja, kao buđenje nagona za koje ljudi nisu bili ni svesni da u njima postoje. Vremenski ispremetano pripovedanje romanu daje posebnu dinamiku, kao i način na koji su njegovi delovi podeljeni. Vedrana Rudan uvodi anonimne glasove čaršije, koja poput hora u antičkoj drami, zlurado i sitnodušno kako to samo provincija zna, komentariše događaje glavnih junakinja prateći ih na sahranama, dok hodaju gradom, na društvenim mrežama, u dobrim i lošim trenucima. „Doživotna robija“ je duboka ženska priča na razmeđi epoha jedne nesrećne zemlje i smeštena u okvire malog grada gde se sve jasnije vidi. I čuje.
Autor: Milan Nikolić
Izvor: Bazar
