Prikaz romana „Dobro nam ide“
„Mora da bi bilo lepo da je kuća prazna, i to ne samo prazna, već i očišćena, oprana, sa ostruganim zidovima, a svi prozori otvoreni. Zavladala bi promaja.“ Ali bečka vila koju je od svoje babe nasledio Filip Erlah, protagonista novog romana Arna Gajgera, puna je teškog, nepokretnog nameštaja i fotografija koje ga podsećaju na porodičnu prošlost, koju on želi da zaboravi. Nije lako osloboditi se „tužnog mirisa politure, navoštene hartije za oblaganje ormana i starih ljudi“, a Filip je lenj i neodlučan. Popevši se na sprat i otvorivši vrata tavana, nailazi na zastrašujući prizor: „desetine golubova koje su se tu gnezdile prekrile su pod izmetom, do članka, do kolena, sloj na sloj, kao kamata na kamatu, izmet, kosti i larve insekata, miševi, paraziti, bacili kojekakvih bolesti (TBC? salmonela?)“. Tokom nekoliko generacija porodične istorije, nakupile su se naslage svakakve prljavštine – patnje, nepravde, nesporazuma – čijeg se čišćenja Filip plaši. On na ramenima nosi punu težinu svog nasleđa, teret prošlosti – i u tom smislu se ne razlikuje od bilo kog prosečnog Austrijanca. Ne posrću samo likovi Tomasa Bernharda pod teretom nasleđa.
Filipov deda je u posleratnom periodu ostvario zadivljujući uspon do ministarske fotelje, ali njegov brak sa suprugom Almom bio je obeležen nedostatkom osećanja i komunikacije. Jedina briga bila im je kakav će utisak ostaviti u društvu. Njihov sin, Filipov ujak, poginuo je kao četrnaestogodišnjak prilikom oslobađanja Beča u proleće 1945. Ćerka Ingrid je razočarala dedu ne udavši se shodno svom statusu. Ni taj brak, u kome su rođeni Filip i njegova sestra Sisi, nije bio srećan. Njihov porodični album je pošteno uflekan.
Filipu je teško da raskrsti sa porodičnom istorijom i baci je u kontejner: „Ne gubi iz vida da je samozaštita zdrav refleks i da si slobodan da odlučiš šta ti prija, a šta ne. Seti se da je čuvanje porodičnih uspomena konvencija, a izmislili su je oni koji nisu mogli da podnesu da umru i budu zaboravljeni.“
Filip ima loša iskustva u intimnim vezama. On spava sa poštarkom čije prezime ne zna, a devojka Johana ga retko posećuje, jer je udata i ima porodicu. Nema prijatelje, a ni komšije ne žele da imaju ništa sa njim. Ponekad pokušava da se oslobodi apatije koaj ga guši, ali ti pokušaji ne vode nikud, jer svaki put, poput deteta, upada u iste obrasce ponašanja. Što više pokušava da se distancira od porodične priče, to se više zapliće u prošlost i polako počinje da je zamišlja i rekonstruiše.
„Alma je u školi naučila da se boje kružnog spektra u ljudskom oku mešaju, plavo i žuto se spajaju u zeleno. Ali ako u potpunoj tami munja na stoti deo sekunde osvetli kružni spektar boja koji se vrti, posmatrač će ga videti u stanju mirovanja, jasno razgraničenih boja. Iz istog razloga se čini i da se ptica koja žuri kući ukočila u vazduhu kad je munja osvetli. Na sličan način se zamrzavaju i stvari u sećanju; kao da je šarenilo prošlosti rastavljeno na svoje sastavne delove.“
Slično ovom opisu, Gajger iz radnje koja se odvija u sadašnjosti, između aprila i juna 2001, prelazi u prošlost, ali ne predočava čitaocu celinu porodične hronologije, već samo osam izabranih dana (iz perioda između 6. avgusta 1938. i 9. oktobra 1989), viđenih iz perspektive različitih članova porodice. Na taj način on slika zadivljujuće živopisne, nijansirane, detaljne i snažne prizore, koji ne mogu ostati izolovani već pružaju jasan uvid u čitavu porodičnu istoriju. Posebno upečatljiva je, recimo, scena u kojoj pripoveda o odbrani koju su protiv Sovjeta preduzeli dečaci iz Hitlerjugenda. Upotrebom prezenta u pripovedanju i izuzetnim osećajem za stil, on uspeva da postavi scene iz prašnjave prošlosti direktno pred čitaoca.
Gajger prošlost jedne porodice vešto povezuje sa austrijskom istorijom 20. veka, tako da se ova knjiga bez dvoumljenja može nazvati romanom o Austriji. „Dobro nam ide“ je ipak prvenstveno sjajno napisan porodični roman i bez sumnje jedan od najboljih austrijskih romana u proteklih nekoliko godina.
Autor: Peter Landerl
Izvor: literaturhaus.at
Prevela: Jelena Tanasković
