Prikaz romana Đorđa Lebovića „Semper idem“
Ime književnika Đorđa Lebovića (1928-2005) za života je bilo poznato prevashodno po dramskim tekstovima nagrađivanim najvišim priznanjima i scenarijima značajnih ostvarenja domaće kinematografije, među kojima je, bez sumnje, najpoznatiji film „Valter brani Sarajevo“. Devedesetih godina prošlog veka ovaj dramski pisac i scenarista aktivno učestvuje u radu Beogradskog kruga. Ipak, tek po objavljivanju njegovog testamentarnog dela „Semper idem“ (Narodna knjiga-Alfa, 2005), Lebović posthumno biva prepoznat kao veliki majstor moderne realističke proze (Vasa Pavković) i svrstan u vrh srpske i nekadašnje književnosti (Filip David). Književno ostvarenje nastajalo pred kraj piščevog života kao odgovor na eskalaciju međunacionalne i verske mržnje u poslednjoj deceniji jedne države i jednog strašnog veka, ocenjeno je kao remek-delo (Teofil Pančić), koje se po svojoj umetničkoj snazi može uporediti sa najboljim proznim ostvarenjima Danila Kiša, Borislava Pekića, Dragoslava Mihailovića, Vidosava Stevanovića ili Mirka Kovača (Dejan Mihailović). Visoko mesto, koje u srpskoj memoarskoj književnosti, prema jednodušnoj oceni kritike pripada ovoj knjizi, potvrđuju i njeni sve brojniji čitaoci. Skoro bez izuzetka, oni sklapaju korice ovog potresnog i umetnički snažnog književnog dela, tragajući potom za još nekom od Lebovićevih proza rasutih na stranicama stare književne periodike.
Nastajala u doba kada su na Balkanu u svom najstrašnijem obličju pomaljale aveti prošlosti, Lebovićeva knjiga sećanja na minula vremena, već svojim naslovom opominje da je na ovom svetu punom lepote i užasa uvek sve isto. Jer čak i kada nam se učini da je čovek, posle strahotnih iskustava Holokausta, genocida, nuklearnih i ekoloških katastrofa, naučio da prepozna zlo i da će već u sledećem navratu moći da spreči bujanje užasa najpre u samom sebi, a potom i oko sebe – stvarnost nas uvek razuveri. Zato latinske reči semper idem, u koje se pisac, još kao dečak, zagledao na portalu evangelističke crkve u rodnom gradu, stoje i na pročelju knjige koja duboko svedoči o neprestanom vraćanju zla i pitanjima koja će zauvek ostati bez odgovora. Iako pisac nije stigao da završi tri poslednja poglavlja svoje hronike jednog detinjstva, ona predstavlja duboko potresno, kompleksno i višeslojno delo koje se može čitati na mnogo načina. Ali bez obzira doživljavamo li je kao sagu jevrejske porodice koja će u nacističkim logorima biti skoro iskorenjena, setnu pripovest o sazrevanju osetljivog i lucidnog bića čija sudbina je na izvestan način otelovljenje usuda njegovog bezdomnog i rasejanog naroda pred nama će se ukazati živopisna rekonstrukcija jedne epohe na panonskim mnogonacionalnim i multikulturalnim prostorima.
Zahvaljujući raskošnom pripovednom daru, dramskom i životnom iskustvu, Lebović čitaoca lako i jednostavno vodi kroz brojne epizode koje prate sudbine članove njegove porodice. Prateći svaku od grana porodičnog stabla koje se dodatno razgranalo razvodom roditelja i njihovim sklapanjem novih brakova, autor stvar živopisnu galeriju portreta koji, osim porekla, imaju malo zajedničkog i srodnog. Upirući bezazleni dečji pogled u svakog od njih, mališan stiče prva neposredna znanja o okruženju u kome odrasta, najpre uz majku u Zagrebu, a potom kod oca i rodbine u Somboru. Isprva, njegov svet je skoro arkadijski, ali vremenom biva sve tamnije osenčen rastancima, gubitkom dragih osoba, sve oštrijim pretnjama i grublje izraženim oblicima antisemitizma. Opčinjen knjigama, dečak se seli ne samo iz grada u grad, već od jednog do drugog člana porodice i rano stiče uverenje da duboko razumevanje i emocije među ljudima nemaju veze sa konfesionalnom i nacionalnom pripadnošću, pa čak ni sa krvnim srodstvom. Bez obzira na brojne tetke, ujake i mnoštvo drugih rođaka, on oseća bliskost i istinsku povezanost sa onima koji mu nisu srodnici: mladom dadiljom, lucidnim tečom, nezlobivim očuhom i drugom dedinom suprugom, nežnom i punom empatije. Kombinujući neposredna iskustva prerano omudrelog dečaka sa naknadno pribeleženim sećanjima, Lebović minuciozno i sa humorom opisuje prelaz iz stanja detinjeg blaženstva u svet koji je premrežen pitanjima za koje valja naći odgovore. Osim u knjigama i snoviđenjima koja imaju dimenzije prekognicijskog, senzibilno i čitanjem oplemenjeno biće, odgovore traži od bližnjih, a potom i od iskusnijih vršnjaka i prvih simpatija. Ipak, ne uspeva da dobije smislen odgovor na pitanje koje ga opseda: kako možemo biti obeleženi i osuđeni samo zato što smo se rodili kao član neke porodice, pripadnik nacije ili vere? Koliko ima rajeva?, pita suptilni dečak jednom prilikom dedu. A uskoro će i sam shvatiti da se čak i na zemlji, na svakom koraku, može naći mesto koje se s pravom može nazvati pakao. Otkrio sam svet u kome se ne može živeti slobodno, bez straha, zapisao je predosećajući zlo kome ni mnogo stariji i iskusniji neće pokušati da se odupru.
„Semper idem“ Đorđa Lebovića je knjiga visokih umetničkih vrednosti posvećena strašnim popravnim ispitima na kojima nas, iznova, obara ona ista učiteljica života. U nadi da nas čitanje ipak može suštinski promeniti, preporučujemo je svima onima koji traže štivo koje će ih učiniti plemenitijim i boljim ljudima.
Autor: Olivera Nedeljković
Nastajala u doba kada su na Balkanu u svom najstrašnijem obličju pomaljale aveti prošlosti, Lebovićeva knjiga sećanja na minula vremena, već svojim naslovom opominje da je na ovom svetu punom lepote i užasa uvek sve isto. Jer čak i kada nam se učini da je čovek, posle strahotnih iskustava Holokausta, genocida, nuklearnih i ekoloških katastrofa, naučio da prepozna zlo i da će već u sledećem navratu moći da spreči bujanje užasa najpre u samom sebi, a potom i oko sebe – stvarnost nas uvek razuveri. Zato latinske reči semper idem, u koje se pisac, još kao dečak, zagledao na portalu evangelističke crkve u rodnom gradu, stoje i na pročelju knjige koja duboko svedoči o neprestanom vraćanju zla i pitanjima koja će zauvek ostati bez odgovora. Iako pisac nije stigao da završi tri poslednja poglavlja svoje hronike jednog detinjstva, ona predstavlja duboko potresno, kompleksno i višeslojno delo koje se može čitati na mnogo načina. Ali bez obzira doživljavamo li je kao sagu jevrejske porodice koja će u nacističkim logorima biti skoro iskorenjena, setnu pripovest o sazrevanju osetljivog i lucidnog bića čija sudbina je na izvestan način otelovljenje usuda njegovog bezdomnog i rasejanog naroda pred nama će se ukazati živopisna rekonstrukcija jedne epohe na panonskim mnogonacionalnim i multikulturalnim prostorima.
Zahvaljujući raskošnom pripovednom daru, dramskom i životnom iskustvu, Lebović čitaoca lako i jednostavno vodi kroz brojne epizode koje prate sudbine članove njegove porodice. Prateći svaku od grana porodičnog stabla koje se dodatno razgranalo razvodom roditelja i njihovim sklapanjem novih brakova, autor stvar živopisnu galeriju portreta koji, osim porekla, imaju malo zajedničkog i srodnog. Upirući bezazleni dečji pogled u svakog od njih, mališan stiče prva neposredna znanja o okruženju u kome odrasta, najpre uz majku u Zagrebu, a potom kod oca i rodbine u Somboru. Isprva, njegov svet je skoro arkadijski, ali vremenom biva sve tamnije osenčen rastancima, gubitkom dragih osoba, sve oštrijim pretnjama i grublje izraženim oblicima antisemitizma. Opčinjen knjigama, dečak se seli ne samo iz grada u grad, već od jednog do drugog člana porodice i rano stiče uverenje da duboko razumevanje i emocije među ljudima nemaju veze sa konfesionalnom i nacionalnom pripadnošću, pa čak ni sa krvnim srodstvom. Bez obzira na brojne tetke, ujake i mnoštvo drugih rođaka, on oseća bliskost i istinsku povezanost sa onima koji mu nisu srodnici: mladom dadiljom, lucidnim tečom, nezlobivim očuhom i drugom dedinom suprugom, nežnom i punom empatije. Kombinujući neposredna iskustva prerano omudrelog dečaka sa naknadno pribeleženim sećanjima, Lebović minuciozno i sa humorom opisuje prelaz iz stanja detinjeg blaženstva u svet koji je premrežen pitanjima za koje valja naći odgovore. Osim u knjigama i snoviđenjima koja imaju dimenzije prekognicijskog, senzibilno i čitanjem oplemenjeno biće, odgovore traži od bližnjih, a potom i od iskusnijih vršnjaka i prvih simpatija. Ipak, ne uspeva da dobije smislen odgovor na pitanje koje ga opseda: kako možemo biti obeleženi i osuđeni samo zato što smo se rodili kao član neke porodice, pripadnik nacije ili vere? Koliko ima rajeva?, pita suptilni dečak jednom prilikom dedu. A uskoro će i sam shvatiti da se čak i na zemlji, na svakom koraku, može naći mesto koje se s pravom može nazvati pakao. Otkrio sam svet u kome se ne može živeti slobodno, bez straha, zapisao je predosećajući zlo kome ni mnogo stariji i iskusniji neće pokušati da se odupru.
„Semper idem“ Đorđa Lebovića je knjiga visokih umetničkih vrednosti posvećena strašnim popravnim ispitima na kojima nas, iznova, obara ona ista učiteljica života. U nadi da nas čitanje ipak može suštinski promeniti, preporučujemo je svima onima koji traže štivo koje će ih učiniti plemenitijim i boljim ljudima.
Autor: Olivera Nedeljković
