Prikaz romana „Đavoli“ Džoa Aberkrombija: U paklu je ekipa
Džo Aberkrombi je neko čije ime je automatska garancija da će knjigu kupiti puno ljudi i to je bio slučaj sa romanom „Đavoli“. Knjiga je izašla na engleskom prošle godine, pokupila odlične kritike i komentare čitalaca, a Džejms Kameron je otkupio prava na njenu ekranizaciju. Ubrzo nakon sve te prašine koja se digla, Laguna je objavila i srpski prevod, koji ima nešto manje od 700 stranica. Kako je ovaj autor poznat po serijalima, ne treba puno da iznenađuje to što je knjiga obimna, ali dobra vest je da u nju mogu da urone i oni koji nisu upoznati sa autorovim likom i delom.
Sve što treba da znate je da u pitanju grimdark fantastika, podžanr koji podrazumeva puno nasilja i amoralnih likova, koji se često poigrava klišeima o herojima i drugim postulatima fantastike.
Naslovni đavoli su grupa odbačenih i zarobljenih stvorenja, od kojih su neki monstrumi a neki navodni heroji, sa zajedničkom časnom misijom sprovođenja naslednice prestola do njenog trona. Tu susrećemo vampira, vukodlakinju, nekromansera, besmrtnog viteza, vilenjakinju koja može da bude nevidljiva, piratkinju koja se isprobala u mnogim zanimanjima i monaha koji ih predvodi. Od samog početka jasno nam je da niko od njih nije oličenje vrline ni moralnosti, što se ogleda u načinu na koji rešavaju sve sporove i obraćaju se jedni drugima. A kruna je možda sama naslednica, koju na početku knjige srećemo kao secikesu koja pokušava da nešto zaradi u blatu i nestane sa vidika pre nego što je neko vidi.
„Đavoli“ počinju dinamično, sa puno akcije i bez trenutaka za predah i taj tempo se drži tokom većeg dela romana, ali to ne znači da nema vremena za dobre dijaloge i građenje likova. Naprotiv, usudio bih se da kažem da Aberkrombi briljira kada nije u toku odsecanje nekog uda i liptanje krvi, već kada likovi mogu da predahnu i izbace iz sebe ono što ih tišti. I u najvećem monstrumu on pronalazi tračak svetlosti ili trunčicu razloga da ga razumemo i opravdamo, a kod onih koji bi trebalo da su pak potpuno čisti iznosi prljav veš koji pokazuje da svi mogu da podlegnu iskušenjima, samo ako se ta iskušenja ponove dovoljno puta.
Autor koketira i sa žanrom horora, ali sve to balansira humorom koji često dolazi iz neočekivanih situacija i nisu bez razloga mnogi čitaoci rekli da ovaj njegov roman ima možda i najviše trenutaka obojenih humorom. Tu su i reference na brojna druga dela, ali njih uopšte nije nužno prepoznati da biste uživali u radnji pred sobom, već služe kao posebne poslastice, a možda i kao podstrek za ponovno čitanje.
lako ne znamo kako će napredovati ekranizacija, „Đavoli“ će dobiti svoj književni nastavak, tako da ovu priču ne treba propustiti, naročito zato što bi mogla da posluži i kao uvod u Aberkrombijevo stvaralaštvo. A usput vas možda i dirne neka od pozadinskih priča koje se kriju ispod ne baš tako sjajnih spoljašnjosti i nauči vas da nikada ne sudite o nekome na osnovu prvog što vidite.
Autor: Filip Milosavljević
Izvor: danas.rs
