Prikaz romana „Dete od peska“ Tahara Ben Želuna

Potpisnik ovih nekoliko hiljada karaktera koji upravo slede mora već na samom početku da izrazi neizmerno zadovoljstvo što će za potrebe ovog broja Optimista biti u prilici da vam skrene pažnju na dva izvrsna štiva, dva odlična romana koji (po svojim dometima, kao i značaju) nedvosmisleno pripadaju korpusu konsekventne umetničke proze, a koja su se nedavno pojavila u prevodima na srpski jezik i koja se po puno osnova daju podvesti pod kišobran queer književnosti.

Marokanski i frankofoni pisac Tahar Ben Želun (1944- ), nedavno i gost beogradskog Sajma knjiga, u romanu „Dete od peska“ nastoji (i u potpunosti u tom svom naumu i uspeva) da kroz prizmu umetničke proze a unutar konteksta strogo kodiranog i često izrazito netrpeljivog arapskog sveta ispriča priču sa snažnom poentom usredsređenom na balast i darove drugosti. „Dete od peska“ je priča mudro i celishodno usredsređena na glavni lik kao motor svih motora, a reč je o Ahmedu, kojem je, kako bi se spasla očeva čast, nametnuto da život provede pod krinkom i senkom pola kome suštinski i anatomski nikako ne pripada. Naime, Ahmed je muškarac samo po imenu koji, slomljen, zastrašen i nesnađen, na kraju i prihvata takav fatum, pa se čak i ženi takođe zapostavljenom i izmučenom devojkom, u kojoj ubrzo prepoznaje i dobiva i saučesnicu i saborkinju u snalaženju kroz taj teški pakao laži i represije.

Tahar Ben Želun (koji će za nastavak ovog romana, delo „Sveta noć“, u prevodu Nadežde Obradović i takođe u izdanju beogradske Lagune, dobiti i malo je reći prestižnu Gonkurovu nagradu) uspeva da, uz evidentan trud da povest osnaži lokalnim koloritom i rečitim i iskrenim prikazom tamošnjih slika i prilika, dosegne i tačku uvek dobrodošle, a često i prekopotrebne univerzalnosti, te se „Dete od peska“ (kao i „Sveta noć“) mogu čitati kao dela čiji autor vešto, mudro i zanatski besprekorno iznosi povest o polaznim ljudskim porivom za slobodom, sa jedne, i potrebom drugih da ugnjetavaju, dajući danak u tuđoj krvi i sreći, ionako eluzivnim i poroznim društvenim uslovljavanjima, najčešće tek naučenim odjecima ionako upitno tačno tumačene prošlosti. U svetlu tako dubokih oprečnost možemo čitati i sledeće rečenice iz izvanrednog „Deteta od peska“: „Nikoga ništa ne pitam. Pijem kafu i živim. Ni dobro, ni loše. Nikoga ništa ne pitam, jer su moja pitanja bez odgovora. Ja to znam zato što živim sa obe strane ogledala. Iskreno govoreći, nisam ozbiljan. Volim da se igram čak i ako moram da nanosim zlo. Ja sam odavno iznad zla. Gledam sve to izdaleka, sa vrha svoje usamljenosti.“

Autor: Zoran Janković

Izvor: Optimist