Malo je fikcionalnih štiva koja se mogu sistematski čitati na nekoliko različitih načina kao što je to slučaj sa mnogostruko nagrađivanim romanom „Deca Volge“ (dva matična i po jedno nemačko i srpsko priznanje, „Velika nagrada Ivo Andrić“) savremene ruske spisateljice Guzelj Jahine (1977). Po početnim poglavljima bi se reklo da je posredi delo koje u striktno realističnom maniru prati život šulmajstora Jakoba Ivanoviča Baha i Gnadentala, sela kod Volge u kojem je stanovao uz druge nemačke doseljenike. U skladu sa devetnaestovekovno stvarnosnim nabojem nisu samo verodostojni opisi nego i sveznajući položaj pripovedača, inače ne bi bilo moguće pratiti udaljene političke događaje koji samo imaju posredne veze sa životom glavnog junaka i Nemačke republike, koja nastaje postankom Sovjetskog Saveza i u koju spada i Gnadental. Pritom priloženi podaci deluju toliko uverljivo da se čitaocu sve vreme čini da je postojanje rečene republike sigurna istorijska činjenica. A naravno da nije. Već počev od toga, „Deca Volge“ se mogu čitati i kao fantastičko štivo.

Fantastičnom naboju doprinosi ne samo poigravanje istorijskim činjenicama nego, između ostalog, i Bahovo bavljenje pisanjem bajki. Koliko god one služile u propagandističke svrhe nove, komunističke vlasti, imaju tu manu ili vrlinu da proriču događaje u Gnadentalu i da sudbine ljudi direktno zavise od onog što bivši šulmajstor napiše, iako toga nije svestan niko osim njega. Samim tim, „Deca Volge“ ne moraju da se čitaju samo kao realističko ili fantastičko štivo, nego i kao postmodernističko, jer na posredan ali dubok način donose pisanje o pisanju („metafikcija“) i njegovim mogućnostima, uključujući i uticaj na društvo. Kao što čitalac može naslutiti, posredi je i angažovan roman koji kritikuje istaknute totalitarizme vremena u kojem teče radnja (od Oktobarske revolucije do Drugog svetskog rata) bez obzira na to da li je on bio komunistički ili nacionalsocijalistički. Naravno da je, kako je i natuknuto, „Deca Volge“ i istoriografsko delo koje svedoči da glavno tkivo povesti čine mali, obični ljudi (koji u ovom štivu nose prezimena koja je istorija verifikovala: Bah, Vagner, Hofman...) dok su povesne ličnosti poput Staljina ili Hitlera radije imenovane po svom pozivu, bezlično, kao Vođa odnosno Firer. S druge strane, glavni junak dobija dvoje dece: Anče i Vasilija, kog usvaja. Pošto oni po krvnom srodstvu nisu ništa, a odmalena su upućeni jedno na drugo, srećni kraj u vidu njihovog braka predstavlja i svojevrsnu parodiju bildungsromana.

Stoga se „Deca Volge“ mogu čitati i kao realistički, i fantastički, i istoriografski, i angažovani roman, i kao parodija bildungsromana. Materijal štiva svakom takvom pristupu nudi zaokruženost. Tako je i ukoliko se velika poglavlja romana (Žena, Ćerka, Učenik, Sin i Deca) čitaju kao pet novela o vlastitom naslovnom junaku. Klasično čitanje „Dece Volge“ bez opredeljivanja za način, ako se ne računa onaj podrazumevajući i najuvreženiji – stranicu po stranicu, nudi pak zaokrugljen totalitet narativa. Roman Guzelj Jahine se, dakle, sistematski može pratiti na najmanje desetak načina i u svakom od njih on funkcioniše kao (mikro)celina. Teško je zamisliti da u savremenoj književnosti postoji izdašniji prozni kaleidoskop.

Autor: Domagoj Petrović