Prikaz romana „Dani u knjižari ’Morisaki’“: Utočište među knjigama

Poslednjih desetak godina intenzivno razvijan žanr fikcije koji za temu ima knjižare, biblioteke i strast prema čitanju u ovom kratkom romanu ima odličnog predstavnika. Ne odstupajući od stilskih odlika savremene japanske proze koju smo u mogućnosti da čitamo u sve brojnijim prevodima, autor razvija tipično japansku ideju o estetici praznine, odnosno prostoru koji ovde simbolično predstavlja predah, mir i vreme za razmišljanje.

Iako prilično predvidivog zapleta, roman od prve stranice osvaja čitaoca situacijom u kojoj zatičemo glavnu junakinju, devojku Takako, koja je sa svog ostrva Kjušu stigla u Tokio tražeći posao i momka za kojeg će se udati. Kada se obe stvari izmaknu u trenutku, na brisanom prostoru njenog dvadesetpetogodišnjeg života pojaviće se ujak koji u jednoj tokijskoj četvrti drži nasleđenu knjižaru. Njegov večiti optimizam i osmeh kojim je poziva da se vide kriju brojne tajne o kojima Takako ne zna ništa.

Proza utešna kao šolja toplog čaja ili kafe, svetlosti lampe za čitanje ili mirisa starog papira koji odjednom okružuje devojku na novom poslu u knjižari, vođena idejom da se šturim dijalozima može mnogo reći o karakteru junaka i životu samom, na početku neobično otuđena evropskom čitaocu koji teško može da zamisli usamljenost Tokija, razvija se sporo kao čajna ceremonija. Tražeći predah od surove konkurencije tržišta rada i tržišta nevesta i mladoženja, Takako će otkriti spori tempo ujakovog života kao filozofiju i prihvatiti je.

Iako je evropskom poimanju rodbinskih i bračnih veza ponekad teško da shvati likove japanske  proze, u rasponu od vrhunske, Jasunari Kavabate ili klasika Akutagave na primer, do bestselera koji nude radost i utehu kroz zaplete koji se graniče sa književnošću za decu i mlade, ipak zajednički imenitelj usamljenosti, potrage za toplinom i iskrenim porodičnim odnosima i ljubavlju osvaja čitaoca bez obzira na to iz koje kulture dolazi.

Zbog čega volimo knjige o knjigama, o čitanju i zadovoljstvu u tekstu, kako je nekada davno u svom slavnom eseju ovaj osećaj formulisao Rolan Bart? Verovatno jer nam potvrđuju da postoje ljudi slični nama i da osoba koja čita već ima osiguran raj na zemlji, kako je tvrdila Virdžinija Vulf. A vrata raja ne otvaraju se ni često ni svakom. U tom svetskom zavereništvu čitalaca i dalje živi ljudska vrlina u svom najčistijem obliku. I to je ono što nam Jagisava poručuje svojim romanom „Dani u knjižari ’Morisaki’“ koji nije bez razloga već obleteo svet u brojnim prevodima.

Autor: Aleksandra Đuričić, književnica i književna kritičarka

Izvor: Nedeljnik