Prikaz romana „Buđenje nemani“: Oličenje moderne „svemirske opere“
Ova knjiga me je ubedila da dam šansu naučnoj fantastici. Kraj preporuke. Šta, treba više od jednog reda teksta? Dobro, de. Prošlog leta sam u biblioteci pipkao knjige po policama kao penzioneri hleb, te mi je naslov baš ove zapao za oko. „Buđenje nemani“ me je asociralo na neku planetarnu opasnost, tipa Galaktus u Marvelu ili neki od Lavkraftovih kosmičkih horora. NF sam izbegavao kao podžanr zbog fokusa na ideje nauštrb razvoja radnje i likova. Sada, skoro godinu dana kasnije, razumem da to sigurno nije jedino što ima da ponudi, te da sam mnogo toga propustio. Za to „otvaranje očiju“ mogu da zahvalim dvojcu koji se krije iza pseudonima Džejms S. A. Kori – Danijelu Abrahamu i Taju Frenku – od kojih je ovaj prvi relativno uspešan i kao pisac epske fantastike, te je i njegov samostalni kvartet završio na mojoj listi za čitanje.
Knjiga započinje akcijom koja ne staje do samog kraja. Ulog raste sa svakim novim poglavljem, što se oslikava i u činjenici da je međuplanetarni rat MANJA pretnja od onih prisutnih u romanu. Poglavlja su podeljena na kapetana Holdena i inspektora Milera, dvojicu dijametralnih likova koje kao da su pisala dva različita čoveka. Pa sigurno i jesu, sada biste vi rekli, ali ja to na prvom čitanju nisam znao. Priča inspektora Milera me je daleko više zaintrigirala, budući da sam ljubitelj „noar“ žanra, a njegova misterija i persona su imale sve njegove karakteristike. Kapetan Holden je, s druge strane, bio lik s kojim je lakše poistovetiti se, što je bez sumnje bila i namera autora, budući da je on za razliku od ostalih – Zemljanin.
Radnja je, kao što sam već pomenuo, uzbudljiva i zabavna, a promena tačke gledišta sa svakim novim poglavljem poslužila je da tenziju održi na nivou, a pritom i da same čitaoce mami da ubrzaju tempo, da knjigu progutaju kao ono prvo hladno pivo posle celog dana provedenog na njivi utovarajući bale sena. Pored sve akcije, autori uspešno skiciraju sliku o izmaštanom svetu sitnim detaljima poput zajedničkog jezika ljudi sa Pojasa, kao i naučnih termina i ideja koje sam morao da guglam, ali ni u jednom trenutku to ne izgleda kao ekspozicija, već je uklopljeno u tekst na vrlo precizan način i sama evolucija koja je dovela do trenutne situacije je „prirodna“.
Ono gde ovo delo sija je karakterizacija. Likovi su sjajno napisani, i to ne samo dvojica protagonista već i ostatak ekipe, koji će (možda) igrati važnije uloge u nastavcima. Bio sam u stanju da savršeno vizualizujem Holdena i Milera, ali i Ejmosa, Naomi, Freda i ostale, čak i Džuli. Zbog toga se pomalo plašim da pogledam seriju, jer su već tako živopisni i jasno definisani u mojoj glavi da verujem da bih se izborom glumaca samo razočarao (što opet ne znači da serija ne valja, naprotiv, publika je veoma pozitivno ocenjuje).
Završnica je odlično uklopila događaje, dovoljno da bih se usudio da ovu knjigu preporučim i kao samostalnu, nevezano za nastavke. Samim tim je većini zainteresovanih olakšana odluka, ukoliko vam se svidi prva knjiga, čitajte dalje, ukoliko ne, svejedno ste dobili zadovoljavajući rasplet, pored propratnih intriga i misterija na kojima se gradi ostatak serijala.
Za kraj valja napomenuti da je ovo oličenje moderne „svemirske opere“ i trenutno možda i najpopularniji serijal samog podžanra, pa ako vam se on svidi, mogu vam preporučiti i gomilu drugih naslova, od kojih će neki, ako budemo imali sreće, biti i prevedeni na srpski. E da, ako vam nešto znači, oba autora su zanat naučila kod Džordža R. R. Martina, ali su srećom radnu etiku pokupili na drugom mestu (a sadizam prema čitaocu uspešno eskivirali), pa je zato ceo serijal od devet knjiga objavljen za ukupno deset godina.
Izvor: povrsniprikazi.wordpress.com
