Prikaz romana „Bes bogova“ Džona Gvina: Brutalan i emotivan završetak sage

Znate onaj osećaj kad vas je pomalo strah da uzmete u ruke poslednju knjigu omiljenog serijala? To je prava mešavina emocija – ne želite da se završi, uzbuđeni ste, ali i zabrinuti, jer šta ako vas razočara?!

Još ako znate da je autor pre pisanja završetka sage preživeo ličnu i emotivnu traumu, od sveg srca zaista poželite da knjiga bude dobra, i to – baš dobra.

Prošle su dve i po godine otkako sam pročitala drugu knjigu, koja se završila poprilično brutalnim cliffhangerom. Zato sam kraj čekala s ogromnim nestrpljenjem.

I kada kažem da je „Bes bogova“ Džona Gvina savršen završetak sage o Krvozavetnicima, zaista to i mislim. Ovo završno poglavlje, ovu Gvinovu priču o osveti i časti inspirisanu vikinzima, progutala sam potpuno bez daha (da li da se usudim i prepustim maštanju o nastavku???).

Scene sa sirom su mi bile strašno duhovite (otkrijte zašto), plakala sam zbog gubitka dragih likova, dok sam tokom zaista epskih bitaka naglas uzvikivala i navijala. Nije bilo nijedne usporene scene i uživala sam u svakoj perspektivi iz koje je priča ispričana. Roman dodnosi pregršt borbi i scena sukoba – što mi nimalo nije smetalo, ali nekima možda hoće. S obzirom na to da je trebalo zaokružiti toliko različitih sudbina, i to na više lokacija, meni je ovakva piščeva odluka bila sasvim logična.

Ne mogu dovoljno pohvala da napišem o tome što Džon Gvin i dalje piše ženske likove tako snažno i autentično, i što stvara junake u koje ćete se potpuno zaljubiti, obećavam.

U nastavku ovog mog osvrta sledi nekoliko dodatnih zapažanja (pažnja! – sa spojlerima), ali sam se trudila da se radnja preterano ne otkriva.

P. S. Džon Gvin je apsolutni kralj što na početku svake naredne knjige uključuje sažetke onoga što se prethodno dogodilo u serijalu. Oduševljena sam time! Ali ni to me nije sprečilo da ponovo pročitam „Senku bogova“ i „Glad bogova“, kako bi mi sve informacije bile sveže u glavi. Dakle – da počnemo.

Šta treba da znate:

· Treća knjiga u sagi o Krvozavetnicima

· Višestruki broj pripovedača

· Mračna (grimdark) fantazija

· Osveta kao glavna tema

· Inspiracija u nordijskim mitovima i vikinškoj kulturi

· Upozorenje: dosta nasilja, smrti i zlostavljanja dece

Potpuno me je oduševilo što konačno vidimo Orku u ulozi majke, a mali Breka je apsolutno briljirao. Krvozavetnici i Varg zaista deluju kao porodica. Divno je videti kako se Varg napokon oseća da negde pripada. Lifov razvoj je takođe fantastičan – od ribarevog sina do obučenog ratnika, pravi je put junaka.

Razvoj Elvarinog lika je takođe savršen. Gvin je u jednom intervjuu izjavio da mu je upravo njen narativni tok bio najzanimljiviji za pisanje – i potpuno razumem zašto. Ona se bori da ne postane kao svoj otac tiranin, a istovremeno je primorana da donosi užasne odluke. Uz to, nekoliko puta će joj se desiti da je iznevere ljudi kojima je verovala.

Bjorova priča mi je bila jednako zanimljiva, i očajnički sam želela da dobije priliku za iskupljenje. Tu stajem, neću više otkrivati.

Svik i dalje obožava sir i ponovo sam potvrdila da mi je jedan od omiljenih sporednih likova. A saznanje da je Gvin tu njegovu strast prema siru zapravo „pozajmio“ od svog sina čini sveukupni utisak još boljim.

Neki čitaoci kažu da su im Gudvarova poglavlja bila dosadna, ali meni su bila urnebesna. Da, on jeste užasan, ali način na koji Gvin koristi njegov kukavičluk kao humoristički predah – u knjizi krcatoj bitkama i krvoločnim osvetama – meni je i više nego leglo. Jer upravo to Gvin odlično radi – priči daje dubinu i zaokruženost. Pružajući nam perspektive i negativaca i heroja, priču čini složenijom i mnogo zanimljivijom nego da je sve ispričano samo iz ugla „dobrih momaka“. Kad smo kod toga, Brak mi je verovatno najviše išao na živce. Ne mogu da podnesem tog čoveka!

I sami bogovi su mi u ovom delu bili posebno zanimljivi i slojeviti. Ulfrir mi je nesumnjivo prirastao srcu – njegov pad, bol i tuga nakon što je postao rob, posle nekadašnje moći, odista su divno opisani. Odnos između njega i Elvar jedno je od najlepših iznenađenja u ovom romanu. Rota je prava pacovčina. Mrzim i njega, ali mi ga povremeno bude i žao – a onda se setim svega što je uradio i brzo odustanem od sažaljenja. Do kraja knjige sam ga ponovo iskreno prezirala. I zašto, ZAŠTO sarađuje sa Lik-Rifom, kad zna da je potpuno luda?! Međutim, uupravo su njene scene sa ocem u knjizi među najnapetijim i najzanimljivijim.

Gvin potpuno briljira u stvaranju fantastičnih bića. Drvoliki stvorovi Fauniri su me oduševili!!! Mada sam ih u glavi uporno zamišljao kao mešavinu gospodina Tumnusa iz Letopisa Narnije i vanzemaljaca iz filma „Sutrašnji rat“ (The Tomorrow War). Ne pitajte zašto. I zauvek ću biti fan Vesli i Sperta! Neke bitke sa stvorenjima toliko su me podsetile na scene iz „Lava, veštice i ormana“! A Lik-Rifa potpuno ima energiju Bele veštice.

Ako ste čekali pravi trenutak da čitate „Bes bogova“ – ovo je taj znak. Ako ste već ljubitelji Džona Gvina i Krvozavetnika – obećavam, nećete biti razočarani.

Nekoliko crtica sa spojlerima (upozorenje!!!):

- „Gde je Veslin prijatelj Spert?“ Srce mi se slomilo da sam se umalo rasplakala.

- Oprostite, ali – Rota nije mrtav?! Gde je telo? Priželjkivala sam da završi pod zemljom. Ali možda to otvara mogućnost za neki nastavak, ko zna.

- Strašno mi je što je Elvar umrla, ali razvoj nejnog lika je pravo savršenstvo. U prvoj polovini knjige sam bila strašno ljuta na nju, da bih na kraju plakala.

- Bjorovo iskupljenje se dogodilo! Odličan kraj za njega!

- Nedostajao mi je Snaka – delovalo mi je kao da je ta priča prebrzo završena.

- I brodovi iz Iskidana – volela bih da smo o njima više saznali.

To je sve, narode. „Bes bogova“ je epski, brutalan i emotivan završetak sage koji me je potpuno razoružao – istinski omaž nordijskim mitovima i herojstvu koje se meri snagom srca, a ne mača.

Izvor: booksaremythirdplace.com

Prevod: Laguna