Prikaz romana „Beležnica neizgovorenog“ Kler Puli
Koliko god da imamo visoko mišljenje o sebi, gotovo svačiji život je ogrnut eklektičnom mešavinom laži, obmana, poluistina, fabrikovanih prikaza i preuveličavanja.
Ne vodi nas uvek namera da nekog obmanemo; najčešće nas pokreće upravo potreba da delujemo emotivno jače, da se dopadnemo drugima ili da ostavimo dobar utisak kako bismo napredovali u društvu koje je svakako najčešće usmereno na utisak, a ne realnost.
Ali šta bi se dogodilo, pita se Kler Puli u romanu „Beležnica neizgovorenog“, kada bismo jednostavno odlučili da jednog dana srušimo sve ograde oko sebe i dozvolimo ljudima da nas vide onakvima kakvi zapravo jesmo, bez filtera sa Instagrama, bez potrebe za ostavljanjem dobrog utiska ili straha da će nas neko prozreti da nismo ono za šta se predstavljamo?
Zanimljiva ideja koju Pulijeva razmatra na ispravan način – ne bi sve baš bilo utopistički ispravno kako bismo pomislili. Zapravo, sigurnije je da bismo u početku išli korak napred, dva nazad dok učimo kako da budemo beskompromisno iskreni.
To je, takođe, i sjajna priča za roman koju autorka pripoveda sa mnogo šarma i kroz zanimljive likove koji otkrivaju da nije lako biti iskren, ali je istovremeno i oslobađajuće i nagrađujuće.
Prvi lik koga upoznajemo je nekada čuveni slikar Džulijan Džesop koji je od bliskog prijatelja Vivijen Vestvud, Ralfa Lorena i Endija Vorhola postao sedamdesetdevetogodišnji usamljenik kome je vrhunac dana odlazak po namirnice. Tok svog života opisao je u knjizi koju je nazvao „Beležnica neizgovorenog“ i u njoj izneo ogoljenu istinu o sebi. Ovaj postupak otvoriće novo poglavlje u njegovom usamljenom životu i uticati ne samo na njega već i na sve ljude koji budu došli u kontakt sa njegovom zapisom.
Prva je simpatična Monika, žena koja je napustila sam vrh korporativnog sveta kako bi otvorila jedan od onih kafea kakve bismo svi voleli da vodimo ili neprestano posećujemo, sa drvenim stolovima, čudnim dekoracijama, sjajnom hranom i kafom, a pre svega prijatnom atmosferom u kojoj svako zna vaše ime i ponešto vrlo lično o vama.
Monika predstavlja srce i dušu ovog predivnog romana koji nam priskače u pomoć kada želimo da zaista pripadamo nekoj grupi, ma koliko eklektičnoj, i da budemo sa ljudima koji nas istinski poznaju i kojima je dovoljno stalo da ostave sve što rade kako bi nam pružili prijateljstvo, ljubav i pažnju. Pored dvoje glavnih likova, tu je i mnogo sporednih koji će vas veoma brzo osvojiti svojom originalnošću i zanimljivim životnim pričama.
„Beležnica neizgovorenog“ je roman inspirisan autorkinim publicističkim delom „The Sober Diaries“ („Trezni dnevnici“) u kome je Pulijeva detaljno govorila o sopstvenoj borbi sa zavisnošću od alkohola i pokazala koliko nagrađujuće iskustvo može da bude odbacivanje svih oblika pretvaranja i prepuštanje realnosti u kojoj dozvoljavamo ljudima da upoznaju skrivene delove naše ličnosti. Kada nas neko voli uprkos tome što je video našu najgoru stranu, to je shvatanje koje donosi veliko oslobođenje.
Bilo je pravo uživanje provesti vreme sa likovima iz romana „Beležnica neizgovorenog“. Veoma brzo vam postanu kao porodica, kao što međusobno postanu bliski, a kao i uvek kada se ljudi spoje usred nekih značajnih događaja, ne prolazi sve glatko i jednostavno. Posebno važan aspekt romana je autorkin pristup i uplitanje romantično-komičnih momenata koji podsećaju na film „Love, actually“ i prikazuje nam svet koji je dobar i predivan, ali se u njemu dešavaju i ružne i bolne stvari.
Radost koju izaziva čitanje ove knjige je tolika da se potpuno uživite i prepustite dešavanjima kao da su deo vašeg stvarnog sveta. Život nam nikad ne garantuje da ćemo biti srećni i da neće boleti ukoliko se odlučimo da budemo potpuno iskreni, ali zadovoljstvo koje oseća naša duša i oslobođenje koje sebi time priuštimo je upravo ono što nam „Beležnica neizgovorenog“ donosi u vremenu kada smo najpodeljeniji i najrazdvojeniji, u doba kada nam je transformacija veza potrebnija nego ikada.
Izvor: sparklyprettybriiiight.com
Prevod: Dragan Matković
