Prikaz romana „Bekos“: „Ružni, prljavi, zli“ na Pešteri
Potreba za pričanjem, za poveravanjem sopstvene priče drugome, osnovni je pokretač naracije u poslednjem romanu Enesa Halilovića. Ne samo što njegovu trodelnu kompoziciju čine audio-snimci ispovesti trojice junaka, već svaka od tih priča ima svoje poreklo ili prvobitni uzrok u nekoj starijoj priči. Sve ih objedinjuje antički ep o Eneji kojeg je i sam Vergilije spevao oslanjajući se na starije Homerove epove, a koji prvom pripovedaču, doktoru Piloreti, predstavlja putokaz za razumevanje priče o sopstvenom životu.
Ukrštajući vešto ispovesti trojice pripovedača, Enes Halilović u „Bekosu“ iscrtava mračnu i bolesnu sliku balkanskog podzemlja devedesetih godina prošlog veka koja se proteže od Pešteri, preko Beograda, Despotovca, Crne Gore i planine Rumije, do Finske kao željene destinacije i italijanskog Barija kao krajnjeg ishodišta za mnoge od junaka. Ubistva, krađe, otmice, trgovina drogom, krijumčarenja ljudi, kao motivi koje Halilović tematizuje u ovom romanu, nisu, međutim, predmet njegovog interesovanja kao sociološki ili kriminalistički fenomeni. Pisac se okrenuo praosnovi poroka i neutaživoj potrebi za pričom o njemu. Tako „bekos“ iz naslova romana, prenesen iz antičke, Herodotove priče o mitskoj prvoj reči koja se izgovara i kad se dete ostavi izolovano od socijalnog konteksta do svoje druge godine, a koja potiče od Frigijaca, najstarijih stanovnika Balkana, postaje simbol arhetipske potrebe čoveka da progovori.
Halilovićevi junaci, pešterski gorštaci, uglavnom su „ružni, prljavi i zli“. Čak i onda kad nisu direktno uključeni u kriminal, čak i u rasponu od nekoliko generacija, svako od njih čini loše stvari, priklanja se zlu i prenosi ga dalje. Toj sveopštoj moralnoj i karakternoj ružnoći pisac suprotstavlja lepotu nedirnute divlje prirode, namećući tako jedno nepostavljeno pitanje – otkuda toliko lošeg u ljudima? Kako gotovo svako od junaka ima porodičnu istoriju u kojoj se kriju pogrešni i grešni postupci, to u velikoj meri objašnjava njihov socijalni i moralni položaj na margini.
Pisac, međutim, sve te izgubljene duše kao da gradira u količini zla koje čine i u kojem žive. Između sitnih prevaranata, kradljivaca, korumpiranih pripadnika vlasti, nasilnika, autor izdvaja centralnu figuru zla u romanu – Lemeza, središnjeg pripovedača koji povezuje drugu dvojicu pripovedača, lekare psihijatre, Piloretu i Martina. Kako se iz njegove ispovesti saznaje, ulazak u put kriminala i zla bio je neosetan, lagan i postupan. Ono što u jednoj ravni može predstavljati tipičnu priču seoskog momka iz nazadnih siromašnih krajeva koji nakon iskustva odlaska od kuće u vojsku, a potom prihvatanja posla zatvorskog čuvara i izvršioca smrtne kazne, pristaje da se odmetne i učini pokoje krivično delo, prerasta u priču o stravičnom izopačenju, pretvaranju u hladnokrvnog plaćenog ubicu i trgovca drogom s „radnim stažom“ dugim više od dvadeset godina.
Lik Lemeza, koji ne bira sredstva na svom životnom putu, ne može se podvesti ni pod klasične likove vagabunda i pikara svetske književnosti, jer on nema viši cilj u svom delovanju. On nema nastojanje. Lemez nema moralne lomove zbog zla koje čini, on je lišen emocija, nije mnogo ni ljut na svet, ali nikog ne voli, ništa od sveta ne želi i ničemu se ne raduje. Halilović ga postavlja kao vojnika zla. Njegov identitet predstavlja možda i najizazovnije motivaciono jezgro romana. Lemez može biti takav jer je njegovo poreklo mitsko, vilinsko. Priča o Lemezovom ocu, koji je postao odmetnik i ubica, vodi priči o Lemezovom dedi, koji je prekršio ljudske i božije zakone i prevarivši gorsku vilu, začeo sa njom dete. Epski, fantastički hronotop koji određuje porodičnu i identitetsku priču ovog junaka, vodi određenoj mistifikaciji, pa čak i romantizaciji nosilaca i izvršilaca kriminala po balkanskim gudurama. Lemeza, uz sve zlo koje je činio, neće oprati čin pokajanja i samoubistva, jer pitanje je da li je njegovo pokajanje bilo stvarno, već činjenica da je doktoru psihijatru nepitan ispričao svoju priču. Ispovedanje zla kao pročišćenje ukazuje se kao najviši stepen samosvesti i preobražaja. I druga dvojica pripovedača, kojima je ovaj junak ‒ jednom drug iz detinjstva, drugom nesuđeni šurak i krvnik, takođe svojom pripovešću ispovedaju greške i grehe – nesposobnost da zaštite svoje bližnje od zla, odricanje od bližnjih kao put za javljanje ponovnog zla u novim generacijama.
Pričanje sopstvene priče, međutim, pokazuje se u ovom romanu i kao sudbinski mač sa dve oštrice. Koliko god u jednoj ravni ono predstavljalo pročišćenje i olakšanje, u drugoj ravni može biti povod za nove sudbinske pogreške onih koji tu priču čuju. Da li je Lemez ispričao istinitu priču doktoru Martinu ili je sve izmislio, kako tvrdi njegova sestra Caca, ostalo je otvoreno pitanje. Činjenica da Caca nikada nije pronašla rupe sa zakopanim novcem stečenim u kriminalu koje joj je brat ostavio, jedan je od pokazatelja koji bi mogli da idu u prilog tome da je Lemez izmislio priču o sebi kao kriminalcu, plaćenom ubici koji zakopava svoju zaradu po gudurama Pešteri. Ako je cilj tako izmišljene priče junakovo preidentifikovanje, novo samovrednovanje, uživljavanje u moguću ulogu, jer Lemezovo drugo ime je Glumac, njen ishod je potpuno lično slamanje i moralni poraz doktora Martina, koji napušta ženu sa kojom je začeo dete, ostavlja to dete zauvek, dodeljujući mu jednu od mnogobrojnih sudbina ostavljene i prokazane dece iz tih pasivnih balkanskih krajeva.
Audio ispovest psihijatra Martina ispričana je kao epilog Lemezove ispovesti iako se njegova priča dogodila mnogo pre. Veza između sandžačke oblasti i Despotovca dobija stalno mesto u prozi Enesa Halilovića. U prethodnom njegovom romanu „Ljudi bez grobova“ takođe će se junakova sudbinia lomiti između ovae dve geografske i socijalne sredine. Time što Martinov prethodni život i tragediju smešta u ovaj gradić, autor hotimično mapira jednu putanju svojih junaka iz različitih romana praveći svojevrsni mikrosvet „ljudske komedije“ gde se isti i slični junaci mimoilaze na svojim životnim stazama. Na isti način i doktor Piloreta spada u likove koji se kreću kroz Halilovićevo književno delo.
Balast i breme zakona i običaja ruralnih sredina na ovim prostorima koji drže u lancima bola i zla pripadnike svih naraštaja, istaknuto je u ovom romanu epizodnom pričom o Amalu koji trči, devojčici virdžini, odgajanoj kao muškarcu, sinu porodice. Uplitanjem u radnju poznatih događaja iz naše društvene i krivično-pravne realnosti poslednjih decenija, kao što je otmica sina poznatih ličnosti pop kulture Bobe Živojinovića i Lepe Brene, ubistvo premijera ili još raniji događaj, pokušaj ubistva teniserke Monike Seleš, pisac daje neophodnu verodostojnost i autentičnost opisanim događajima, vešto uspevajući da ne sklizne u domen dnevnih skandala već se zadržavajući isključivo u ravni psiholoških dimenzija svojih junaka i njihovih mikrosvetova.
Mračan svet Halilovićeve proze ni u ovom romanu nije dobio neki nagoveštaj svetlosti. Naprotiv, ta slika je još tamnija, ali Halilović takvu prozu i dalje ispreda, ne trudeći se da prida ni opravdanje ni osudu svojim junacima, već kopa duboko po, kako i sam kaže, balkanskim sifonima, kakva je i ona rupa na Rumiji u čiji bezdan se odlažu ubijena ljudska tela, nastojeći da pronađe uzrok za zlu kob koja se nad tim ljudima nadvija generacijama i vekovima.
Autor: Nataša Anđelković
Izvor: Nova Misao
