Prikaz romana „Bekos“: Prva i poslednja reč
Odavno nam je Enes Halilović pokazao da ako dugo gledaš u ponor, on može magičnom snagom da te povuče nadole. U najnovijem romanu „Bekos“ autor sučeljava lične ponore trojice glavnih junaka, vezujući ih za Peštersku visoravan i tu jednu, po Herodotu prvu reč – bekos, koju su izgovorila deca zatvorena u pećini kad su izašla pod vedro nebo. Na frigijskom jeziku bekos znači hleb, a ona se uzima ne samo kao najranije zabeležena reč i simbol života već i kao ilustracija ideje da je ljudski govor prirodan, a ne samo naučen.
I sam Pešter je, čini se, izabran kao praiskon, kao granica, priroda divlja i nemilosrdna, dok vetar „ječi kroz vrijeme“. Na visoravni je sve tajnovito i istovremeno ogoljeno. Tu se zatiču junaci okupljeni oko prvog naratora, psihijatra Pilorete, koji dolazi ocu na sahranu. Među njima je i Lemez, glumac, nesuđena porno-zvezda i kriminalac, kroz čiji život svedočimo poroznosti granice i kriminalnom miljeu od devedesetih naovamo. Treći narator je Martin, Piloretin prijatelj sa studija, takođe psihijatar, koji beži u divljinu od sebe i prošlosti. Svako od njih hoda po ivici sopstvenog i kolektivnog ponora, a njihove sudbine otkrivamo kroz audio-snimke poslate izvesnom piscu da ih prekuca i da im naslov. Taj naslov – „Bekos“, ispašće omaž priči i pričanju, ali i ideji da izgovorena reč može da ublaži bol. Jer „kad bol proviri kroz usta, treba mu dopustiti da iskoči“.
Roman počinje naizgled uzgrednom scenom teniske loptice koja izleće sa terena u Novom Sadu dok brucoši Piloreta i Martin šetaju, pogađajući ovog drugog u nos. Malo krvi i devojčica koja trči da se izvini – Monika Seleš. Ali kao što su i sve ostale scene i sudbine junaka povezane, čineći mrežu života, tako će i ova dobiti pravi smisao u staračkom domu u Nordhauzenu, kada se zatvori Piloretin krug. I većina drugih slika ima neku simboliku (npr. veza kafane Rim i Vergilijevog epa).
Mada sastavljena od delova pesama (od kojih su neke citirane, a druge traže pažljivog čitaoca da ih prepozna), mitova, novinskih tekstova, sudskih spisa i policijske dokumentacije, Halilovićeva pripovest nije fragmentarna. Ona nesmetano teče, čineći na kraju savršen krug, isprepleten „prsten-gnezdo“. Obogaćena je meandrima punim nerazjašnjenih ubistava iz devedesetih (npr. bivšeg inspektora Miroslava Bižića, spornih momaka Zorana Ćaldovića Ćente i Voje Amerikanca, ali i učitelja Derdemeza, usmrćenog zbog sitne koristi, ili starice dok je čuvala stado), kao i otmica (Bobin i Brenin sin). Pa zatim, krađe beba, šverc droge, spektakularna bekstva iz zatvora, raspad Jugoslavije, migracije, bratstva i izdaje, a imamo čak i jednu virdžinu. Halilović ubacuje stvarne ličnosti naglašavajući dokumentarni ton romana i ostavljajući književni trag o nerazjašnjenim tragedijama, i ujedno ih kombinuje sa fiktivnim narativima i bajkovitim i mitološkim prizorima (vilinske košulje ili crna magija). Spaja ekavicu i jekavicu, podsećajući nas na univerzalnost ljudskih tuga, ali i dočaravajući usud granica kao tvorevina prolaznih i promenljivih, uz pogranična područja, u kojima se od pamtiveka mešaju jezici, kulture, ljudi, spajaju ponori.
Njegova priča je, baš kao i bekos, od onih najstarijih na svetu – o ljubavi i smrti, erosu i tanatosu, potrebi za pripadanjem i izopšteništvu, o traganju za identitetom (pa i kroz reč), o sveopštoj povezanosti. Enes Halilović neće sprečiti svoje junake da padnu, neće im ni pomoći da ustanu pruživši im ruku, ali će pored svakog kleknuti i zagrliti ga.
Nedavno je za ovaj roman osvojio nagradu „Kosarin vijenac“, na festivalu „Godinjske zvjezdane noći“ u Crnoj Gori, a izdavač je Laguna.
Autor: Vojislava Crnjanski Spasojević
Izvor: NIN
