Prikaz romana Aleksa Kapija „Dobar je ovaj život“

Predveče se podiže teška metalna rešetka. Zatim se otvara „Sevilja bar“, obična kafana u švajcarskom malom gradu s flašama uredno poređanim na policama, prepariranom glavom bika iznad šanka. Ovaj šarmantni otrcani bar nalazi se u središtu najnovijeg dela Aleksa Kapija. Tamo za trošnim drvenim stolovima sede svi oni ‒ žene, koje se naginju jedna ka drugoj, stalne mušterije i tihi pijanci za šankom. Pripovedač iz prvog lica toči pivo i prazni pepeljare. On je taj, koji vodi bar i razmišlja o značenju stabilnih mesta za život. Ono što čini ovaj roman istaknutim je to da se u njemu dovodi u pitanje čitav podrazumevani princip moderne mobilnosti. Sa one strane šanka stoji neko, ko voli nepromenljive stvari.

Glavni junak oženjen je već dvadeset godina istom ženom i odrastao je u malom gradu. On je ubeđen da se život odvija svugde gde se ljudi susreću, da su promene u svetu vidljive upravo na poznatim mestima, i da čovek samo tamo može biti ispravno shvaćen – ako žene žele roze toalet za dame, on će uzeti valjak za krečenje.

Ulepšaj svet!

Ova izvorna radost zbog postojanosti pokazuje se i u ljubavi. Pripovedača i njegovu suprugu još uvek povezuje naklonost, koju ne dovedi u pitanje ni kada žena zbog posla radnim danima počinje da putuje. „Model konstante“ deluje kao suprotnost užurbanoj sadašnjici u kojoj živimo. Želja za promenom, ubrzanjem, usponom je veoma slabo skicirana u romanu. „Sevilja bar“ sa svojim mahovinom obraslim krovom okružen je staklenim kulama sa kancelarijama, i investitori žude da ga sruše. Ali sva skepsa prema promeni prelazi u antikapitalistički kliše, ili u komediju, kada pripovedač pri pogledu na telefonsku govornicu oseti duboku ganutost.

U romanu svako traži mesto na kome bi mogao da ostane – i domaći i stranci, jer su zapravo španski doseljenici bili ti koji su osnovali lokal i time stvorili mesto koje će postati suprotnost virtuelnoj komunikaciji. Mesto gde će se piti, plesati i diskutovati o vrednosti glave borbenog bika. Pripovedač smatra da je javni život nezamisliv bez barova i kafana.

Čitav svet nadohvat ruke

Barmen, koji priča priču je istovremeno i pisac i zbog toga sadrži i primetne osobine autora, Aleksa Kapija. Rođeni Francuz živi već četrdeset godina u malom gradu u Švajcarskoj, u Oltenu, u kantonu Soloturn. Tamo je nasledio kafanu sa glavom bika iznad šanka. I njegove priče objavljene 2014. pod naslovom „Moj komšija Urs“ imale su autobiografsku osnovu, a još od Gotfrida Kelera je za švajcarsku književnost tipično posezanje za svetom u malom, i to je kod Kapija primetno od samog početka.

Kapi očigledno želi da nam poruči da čovek u životu istovremeno može da se nalazi i na periferiji i u centru. Sve je u trenucima u kojima možemo pronaći prijateljstvo i ljubav, mir u nemiru. I njegov novi roman povezan je pričom ljubavnog para. Žena napušta kuću (činjenica da je ona kao profesorka kriminalističkog prava do tada stalno bila u kući sa porodicom, ne uklapa se sasvim u inače solidan realizam pripovedanja). Ona ostavlja čoveka koji razmišlja o zajedničkom starenju kao i o njenim velikim putovanjima.

I iako ne može sasvim da se odupre pomalo sladunjavom sentimentalizmu, autor je zaslužan za stvaranje jednog potpuno neobičnog fenomena u književnosti: za stvaranje junaka koji je zadovoljan onim što ima.

Izvor: faz.net

Prevod: Sandra Žarković