Prikaz nove knjige Dragana Velikića „Bratstvo po mrlji“
Svaki pisac, ako je i malo angažovan, te kao pastir što odan svojim ovcama krči put na kojem korenje ubija apetit, u načelu ima dva puta kojim opslužuje reč: svet koji ispunjava maštom i fantazijom svevideće intuicije, ni od čega praveći svašta, pružajući senci njen odraz u konkretnom glasu; ali i polje u kojem realnu stvarnost ‒ na kraju krajeva, kakva ona može biti, sva od trošnih ugibanja i senzibilnih uvala ‒ uzima kao predmetak i predložak u nameri da je potčini kritici i smislu za oporavak. Zato je jedno esej, a drugo je (u ovom smislu, prvo!) roman: tamo ne moramo poverovati u silu stvaralaštva, jer je počesto i nema, već se prepustiti vlastitom sudu i od njega izvući nešto više od pouke.
Velikić je, naime, dokazano pero i tu nema šta trošiti reči. Njegovi su romani i priče evokacija porodičnog izobilja u malom i bedeker za proputovanje u sećanja. Ne malo pisao je iz različitog ugla i kutka, ponavljajući, ali uvek na nov i drugačiji način. Čudnog li paradoksa! No, u tome i jeste poenta zaključka: jer, temu je razvijao kao drveni valjak što razbacuje testo u sazrevanju, pa je njegova priča uvek imala drugačiji ukus, isto kao i hrana u variranju druge kombinacije sastojaka. Moguće je, pisac se ponavljao, gazio zemlju dok je nije totalno izrovario, ali time je samo postigao dubinu u kojoj se mora naći svaki intelekt vredan sebe i dostojan značaja književnosti.
U esejima je, za divno čudo, ista priča. Naime, to nisu baš onakvi tekstovi koji se namenski pišu za književne listove, već novinski tekstovi, publicistički, godinama pisani i godinama prikupljani, seriozno, arhivatorski, s bibliotekačkom preciznošću, pedantnošću i urednošću vrednog kulturnog radnika. Prvo, pogledajmo datume: novembar 2010 - april 2018. Onda zaoštrimo oko na listove i veb-sajtove: NIN-maribor2012- Status- Helsinška povelja. Radi reda pobrojmo i teme: korupcija, manipulacija, kriminalizacija, demoralizacija, kukavičluk, hipokrizija, bestidnost, patrokratija, autokratija, demokratija, etc.
Neumoljivo se Velikić ruši na politiku. Osam godina već. I uvek istim redom, kroz isti postupak: dijagnostifikuje problem, analizira ga, osvetljuje sa više strana i meridijana, nudeći rešenje za njegovo prevladavanje. Nije sebičan, pa tako svoje pouke daruje puku kakav je neuobličeni narod, odnosno, radi boljeg izraza, onaj deo društvene celine što nedostatkom volje za kritičkim dijalogom prosto otpada od zdravog razuma. Pa zar nije dovoljno Velikić pisao o razumu, da bi i nepismeni mogao, u nekom trenutku produhoviti se. Grlo mu je zaribalo koliko je vikao! Pozivao je na megdan i one što se boje rizika, i one što strahuju od poraza, i one što drhte, kao prokisle lutalice, od svakog micanja statusa quo. U pravo vreme, na pravom mestu, s pravom mišlju i idejom, ali, ponekad ‒ beznadežno. Jer svaka se legura topi po meri toplote, uvijajući se i savijajući, koliko da stane u predviđeni format. Ali Srbi ga stvarno preteraše!
Kako bratstvo po mrlji nije ustuknulo, tako ni autor knjige nije imao razloga da se povuče. Već da još više napadne. Izmena mišljenja ‒ često se gubila u besmislenim negiranjima i netaktičnim potiranjima onih na koje se udarilo ‒ nastavila se i dalje. Književnik je pozivao na rizik, ali ne na onaj koji kockari nose u svojim venama očekujući boju ili znak, već na želju da zatresu svaku manu kule koja je odavno ponela partokratske zastave. Aktivu, a ne pasivu! Korak! Trk! Uopšte, micanje, nekakav pravac i kurs. Videće se već koliko u ovoj knjizi obiluju ideje takve vrste. Nekad, možda, i previše, usiljeno, ali koje druge reči, zaista, upotrebiti a da se iskaže potreba za boljitkom?
Osetivši koliko ga to razdire, podržavši borbu u kojoj neumoljivo, već neko vreme učestvuje, Miljenko Jergović se otkrio, pa redukovanim pogovorom dao još veći značaj ovoj knjizi. Razume se, nijedan pogovor, ma kakav god da je, ne može biti bitniji od onoga na šta se nastavlja, ali tamo je na tako prost način, da se ne mora tresti glava, zaokružena poenta datih Velikićevih tekstova. Pa i ja posežem za njim, da još jednom podvučem rečeno:
„Zašto Velikić insistira na pisanju, objavljivanju, pa još i ukoričenju svojih kolumni, ako to kolumničarenje ne samo da je, protivno njegovom ljudskom karakteru, nego, na prvi pogled govoreći, podriva i njega kao proznog pisca, pisca one besmrtne lijepe književnosti? Ili lepe književnosti, pošto ova fraza nekako tačnije i istinitije, nekako lepše zvuči na ekavici. Odgovor na ova pitanja jedinstven je, velikićevski i već pomalo tragičan: prostaštvo! To je ono zbog čega on zapravo piše po novinama i zbog čega ulozi proznog pisca pridodaje ulogu novinskog pisca. Većina njegovih kolumni, novinskih tekstova, a zapravo eseja u najplemenitijem smislu te riječi, objavljenih u ovoj knjizi, ili možda baš svaki od njih, za pozadinu ima manje ili više otvoreno snebivanje nad nekim od bezbrojnih oblika javnog prostaštva.“
Autor: Ivan Đurđević
