Prikaz Nabokovljevog romana „Pnin“: Anatomija nesnađenosti
Pojava romana „Pnin“ iz pera i iz uma Vladimira Nabokova (u prevodu Zorana Paunovića i u izdanju Lagune) upućenima i znatiželjnima pojasniće poprilično toga; naime, „Pnin“, nakon dva prethodna mu romana, predstavlja prvi veći uspeh tog autora kod američke publike, dok je „Lolita“ usledila neposredno posle, s tim da su ta dva prevratnička romana u Nabokovljevom opusu pisana naporedo. Već to jasan je povod za barem brzopoteznije analize, a zaključak je poprilično evidentan – uz ogromne i sasvim oprečne razlike i na planu i fizikusa i na planu karaktera i naravi, sramežljivi univerzitetski profesor Pnin i Hambert Hambert (kičma „Lolite“) ipak dele jednu iznimno važnu stavku – obojica su ovaploćenja korenite nesnađenosti u svetu u kome su se obreli.
Hambert živi u raskoraku sa vlastitim htenjima i narcističkom zagledanošću u svoj odraz, a Pnin je ponajpre kulturološki nesnađen – sa pozicije ruskog emigranta, predavača u SAD, on je laka meta podsmeha i prezira okoline, a ta njegova nesnađenost predstavlja i pogonsko gorivo samog zapleta i njegovog nespretno artikulisanog poriva da pojmi i da se ukotvi u američkom svetu poratnih pedesetih godina prošlog veka. Ova dva značajna i nepobitno uspela književna dela u jedno i u savršenu rimu spaja i još jedan zajednički sadržatelj – oba su rađena uz primenu izrazito zahtevne, a onda i skliske postavke gde nad narečenim zapletom i sveukupnom narativnom arhitektonikom preimućstvo ipak ima središnji lik.
Na tom tragu, kao i na fonu osetne topline sa kojom Nabokov prati Pnina, topline i brižnosti koje su potpuno lišene cinizma, lako je razumeti zašto je, recimo, neponovljiva američka pripovedačica Flaneri O’Konor („Teško je naći dobrog čoveka“) javno i ushićeno hvalila Pnina.
A taj njegov roman pred čitaoce i na ovovremenska čitanja donosi krajnje učinkovit humor koji se sa Nabokovom, na uzorku čitavog mu opusa, može dovesti u vezu tek na nekoj višoj decimali. Mimo humora i nežnosti (uključujući tu i nežnost samog Pnina prema očito nenaklonjenom mu svetu), ovo njegovo delo se lako oseća i razume i na isključivo emocionalnom i empatijskom nivou – zar nije u trenu lako razumeti teskobu u onome kome je, kao u košmaru, dopalo da uđe u pogrešan voz kako bi održao predavanje na jeziku kojim ne govori dovoljno dobro?
Autor: Zoran Janković, prevodilac, književni i filmski kritičar
Izvor: Nedeljnik
