Prikaz mladih kritičara: „Čudovišna dadilja“
Ako ste mislili da dadilje mogu biti samo ljudi, pogrešili ste. Kako biste se uverili u tu tvrdnju, pročitajte ovaj veoma zanimljiv i nežan roman. Shvatićete koja je sreća biti s onima kojima pripadate.
Ova knjiga opisuje jedan, na prvi pogled, normalan život porodice, koji će se malo promeniti kada mama osvoji nagradno putovanje, a tata ode na poslovni put. O Hejli, Kobi i Mimi brinuće se dadilja, to jest karakondžula po imenu Gra. Dečak Kobi će saznati puno toga o karakondžulama čitajući jednu knjigu. S vremenom, čitajući sve više, deca će se zainteresovati i bolje upoznati prašnjave karakondžule. Istražujući, shvatiće neke stvari, kao što su njihova ishrana, obaveze… Ali jedno neće shvatiti, i to će ih kasnije posebno zainteresovati. Odakle su se stvorile, to jest gde je njihov dom? To su se zapitali kada su saznali da i druga deca iz komšiluka imaju ista čudovišta koja ih paze dok su im majke na putovanju. U potrazi za tim odgovorom imaće malo pomoći. Jedan pomagač je Hejlin, Kobijev i Mimin otac, koji se vratio sa poslovnog puta. Čuvaće ih i pomoći će im u misiji. Drugi pomagač jeste naizgled običan, ali u stvari jako poseban bademantil. Iako se svi smeju Mimi dok priča sa bademantilom i niko joj ne veruje, shvatiće posle da je on važan i da je govorio istinu. On će devojčicu Mimi navesti na neke tragove i uputiće je ka rešenju. Kasnije, tragajući u želji da pronađu dom karakondžula, družina u tome i uspeva. Rastaju se srećni jer su usrećili karakondžule, ali i tužni jer se opraštaju od njih znajući da ih neće više videti. Doći će do mnogih saznanja, na primer da karakondžule imaju čudan običaj da se ukipe. Mogu da budu nepomične kao sofe ili kuhinjski sto, a onda postanu neprimetne i na kraju se potpuno stope sa okolinom. Hm, one su slične kameleonima, ha-ha. Ako želite da saznate koji su prirodni neprijatelji karakondžule i njeni odbrambeni mehanizmi, zaronite u ovu neobičnu knjigu!
Pred vama je veoma uzbudljiva i maštovita avantura, ali i poučna knjiga jer shvatamo koliko je važno biti tamo gde pripadamo. Koliko smo, u stvari, srećni kada smo sa voljenima. I pored toga, shvatamo da ne treba da se smejemo mlađima. „Sudbonosne pokrete ponekad povuku oni od kojih se to najmanje očekuje!“ Da nije bilo Mimi i njenog bademantila, možda ne bi tako brzo dobili odgovor, a možda ga čak ne bi ni bilo.
Autor: Jovana, 13 godina
