Prikaz Kunderine zbirke „Smešne ljubavi“: Nepodnošljiva lakoća smeha

Kada se spomene češko-francuski autor Milan Kundera (1929–2023), prva asocijacija je obično njegov najpoznatiji roman „Nepodnošljiva lakoća postojanja“. Dotični naslov ušao je u svakodnevničke izjave na celoj planeti a da oni koji ga koriste ponekad čak možda ne znaju njegov izvor. U srodnom duhu, na domaćoj televiziji mogli smo čuti sledeći komentar jednog sportskog novinara dok je prenosio fudbalsku utakmicu: „Nepodnošljiva lakoća postizanja golova.“

Kao sa obavezujućom referencom, sa Kunderinim najčuvenijim romanom gotovo redovno se samerava svako drugo njegovo delo. Iako je knjiga priča „Smešne ljubavi“ objavljena šesnaest godina pre „Nepodnošljive lakoće postojanja“, rečeno sameravanje bi u konkretnom slučaju moglo čak i biti na mestu. Štaviše, glavni junak romana lekar Tomaš po svojoj promiskuitetnosti i cinizmu mogao bi da bude odjek lekara Havela iz četvrte i šeste od ovih pripovesti, pri čemu je potonje spomenuta po njemu i nazvana.

Temeljna razlika između „Smešnih ljubavi“ i „Nepodnošljive lakoće postojanja“ u tome je što su Kunderine priče znatno intimnije i organskije vezane za protagoniste, te neuporedivo opuštenije napisane. Impregnirane su podrugljivom i, na momente, bezbrižnom radošću koja olakšava čitanje, što uopšte ne znači da po dubini zaostaju za amblematičnim delom češko-francuskog pisca. Za početak, u zbirci pripovedaka se Kundera usudio da sruši predrasudu po kojoj je naslovna imenica knjige apriorno vezana za najuzvišenija osećanja i bezinteresne strasti i, kao takva, dovoljno moćna da otkrije najbolje vrline onog ko voli. Ali pošto iskustvo često prkosi teoriji, a Kundera je pisac što ne zna za tabue, u njegovim pričama ljubav često prelazi u svoju karnalnu krajnost i iz nje isijava sebičnost, glupost, okrutnost i, na kraju krajeva, amoralnost, što je sve svojstveno koliko „slobodnim strelcima“, toliko i protagonistima u braku, poput pseudoalfa-mužjaka Martina u grotesknoj priči Zlatna jabuka večite želje.

Dok posmatramo galeriju Kunderinih likova neveštih u ljubavi, katkad nas prožme komička toplina slična onoj koju nam izmamljuju deca dok se u igri osećaju kao ono što nisu, unoseći u to svu svoju odlučnost i strast – sveuzev, naivnost. Naravno, autor nije pisao knjigu da bi je na to sveo: ona je izvorno objavljena 1968, u godini pobunjeničkog Praškog proleća. Imajući to na umu, „Smešne ljubavi“ možemo čitati i kao zbirku koja, iz drugog plana, aktere prikazuje kao pobunjenike protiv učmalog života na koji su češke vlasti osudile svoje stanovništvo. Ne samo zbog praškog i čehoslovačkog ambijentalnog, te čvrstog tematskog okvira, nego i zbog kritike društva i mačizma, knjiga po koheziji ne zaostaje za „Nepodnošljivom lakoćom“ iako formalno nije roman. Osim lekara Havela, koji se pojavljuje u dve priče, ljubavnicu univerzitetskog profesora Klaru nalazimo u prvoj i četvrtoj priči (Symposion).

Tako se „Smešne ljubavi“ ipak mogu čitati i kao neformalan roman, tim pre što ga još kohezivnijim čine misli o ljubavi i protivrečnosti koje se za nju vezuju – najnesrećniju ljubav oličuje srećan brak jer praktično ukida mogućnost razvoda; prava ljubav je samo ona koja se završava smrću… – a što ovu knjigu čini možda i najdubljim Kunderinim delom.

Retka su štiva u kojima se toliko plastično i komički opisuju prednosti i mane ljubavnika u mladim i zrelim godinama, i filozofski pristupa erotizmu, ne samo kao telesnoj želji nego i kao pitanjima časti i hrabrosti. Pošto se ona u praksi često svode na pokušaj, a ulog je znatan, likovi deluju groteskno i katkad nemoćno, te se utoliko lakše s njima poistovećujemo. Zato prilikom smejanja Kunderinim protagonistima treba da budemo oprezni: ponekad ispada da se smejemo sebi samima.

Autor: Domagoj Petrović