Prikaz knjige „Zgažene bulke“

Prvenac Afiniti Konar o eksperimentima Jozefa Mengelea

Nekada davno postojalo je zlo kraljevstvo u kojem su decu držali u kavezima poput ptica. Kraljevstvom je vladao čovek koji je pokretom ruke mogao da odredi ko će živeti a ko umreti. Taj čovek je imao tajnu prostoriju za mučenje na čijim su zidovima stajale oči onih koji su podlegli njegovim eksperimentima. Odvodio je decu, jedno po jedno, u svoju sobu za mučenje i radio im užasne stvari. Konačno, deca su oslobođena – to jest, ona koja su i dalje bila živa. Ali nikada više nisu bila ista.

U svom prvom romanu „Zgažene bulke“ Afiniti Konar priča najmračniju bajku, drugačijeg sklopa od onih braće Grim. U pitanju je ozloglašeno i malo obrađeno poglavlje iz anala Aušvica: eksperimenti Jozefa Mengelea na deci sa genetskim neobičnostima, pre svih identičnim blizancima. Mengele je pokušavao da pronađe način da napravi savršene arijevske bebe: da bi im promenio boju očiju ubrizgavao im je bolne, neproverene lekove, zarazio bi ih bolestima a onda operisao na njima – uključujući amputacije – bez anestezije. Malo njih je preživelo Mengelov „zoološki vrt“ kako su zvali njegovu teritoriju a nekoliko njih je čak objavilo memoare koje je Konarova koristila (uz kolekciju intervjua „Children of the Flames“) da bi napisala svoj roman.

O Mengeleovim eksperimentima se retko govorilo jer su toliko jezivi da prevazilaze sve užase holokausta. Roman Konarove ima neuobičajen pristup, koji nije bez presedana: opisuje ih predivno, lirski, jezikom bajke. Ne sećam se kada sam poslednji put toliko preplakala nad nekim romanom. A sigurno će uvrediti one koji smatraju da još nije vreme za fiktivne priče o holokaustu. Čitaoci koji se prepuste magiji dirljivog pisanja Konarove, uveriće se da je knjiga nezaboravna.

Staša i Perl, stare 12 godina, uvek su volele svoju sličnost – čak i u materici: „Osam meseci smo plutale u snežnoj kugli s plodovom vodom, dve svetloružičaste rukavice bez prstiju što se odmaraju u postavi naše majke“. Kada jednu od bliznakinja nešto boli, obe plaču. Omiljena igra im je da crtaju po zemlji sve što im padne na pamet: oblici su uvek identični. Čak ni one ponekad ne znaju gde jedna počinje a druga završava: Staša pokazuje na sebe dok priča o Perl. Kada stignu u Aušvic i Mengele pokuša da ih razdvoji od porodice jedna zareži. „Možda je to bila Perl. Možda sam to bila ja“, priseća se Staša. Njihova neobična, čak superiorna bliskost biće osnova jednog od Mengeleovih najsadističkijih eksperimenata.

Poglavlja naizmenično pripovedaju jedna pa druga devojka, ali Stašin glas, iz različitih razloga, dominira romanom. Perl, poslušna i stidljiva, želi da nestane u okruženju Aušvica; divlja i hrabra Staša „bolje je opremljena“ za novo okruženje, ispituje sve koji joj to dozvole i brzo uči pravila koja vladaju ovim stranim svetom. Duplikati su svuda ali parova više nema: „Videla sam one odabrane, odabrane da pate na određeni način, dok je druga polovina bila netaknuta. U gotovo svakom paru, jedna bliznakinja je imala iskrivljenu kičmu, sakatu nogu, pokriveno oko, ranu, ožiljak, štaku“. Jedan dečak je patetično sam: način na koji pokušava da prstom dodirne kutiju sa bratovim kartonom nam govori sve što treba da znamo. Mengele je dijabolično prijatan prema deci, hvali njihove talente i nudi im slatkiše. Staša brzo shvata da ovde termin „poseban“ – „Imate li posebnu decu?“ pitaju majke blizanaca po dolasku u Aušvic – ima jezovito dvostruko značenje.

Devojčice definiše njihovo jedinstvo. Pa ipak, kako ukazuje Perl, „od samog početka, bile (smo) nešto više nego mi“. Perl je 10 minuta starija i to je „bilo dovoljno da me nauči koliko smo različite“. Sada se Staša uzalud bori protiv Mengelea – ne zato što može da ih osakati ili ubije već zato što se udaljava od Perl. Ona se opire i vrišti kada je tetoviraju jer brojevi jasno pokazuju da se razlikuju, „a kada ste odvojeni, možete da se raziđete“. Posle Stašine prve injekcije, Perl oseća da nešto „nije u redu“ sa njenom sestrom. „Često sam osećala samo sposobnost da gledam kako mi moja bliznakinja postaje strana “. Njihove priče se razdvajaju: Perl dodaje elemente koje Staša zaboravlja da pomene, poput umiruće devojčice sa kojom su delile krevet prve noći. Uvek osujećena borba za savršenim jedinstvom – zar to nije ono što tražimo u ljubavi – velika je ljudska tragedija koja se produbljuje zbog specifične priče u srcu ove knjige.

Paradoks romana o holokaustu je što čitaoci, čak i kad prepoznaju da je u pitanju fikcija, očekuju da odgovara istini koju znamo. Informacije u „Zgaženim bulkama“ o Mengeleu i njegovim eksperimentima deluju kao da se mogu proveriti – čak i hleb sa bromom, nekom vrstom napitka za zaboravljanje (ako i nije istina onda je opštepoznata glasina). Ali „Zgažene bulke“ iznose činjenice jezikom mitova: „deca dolaze i odlaze kao minuti“. Uz blizance, tu su i porodica patuljaka i tinejdžerka koja je kao poremećena princeza-labudica. Nežna lekarka koja pomaže Mengeleu – jedinstveno tužan zadatak koji Staša poredi sa „podešavanjem žica harfe za nekog ko je svira nožem“ – kaže devojkama da umesto molitvi pričaju priče: „Ovde možete imati želja koliko god hoćete“.

Postoje i lažni tragovi u ovom romanu, uključujući naslov. Iako Staša koristi reč „mischling“ (mešanac) da sebe predstavi kao hibridno stvorenje u koje je Mengele pretvara, to ne baca dovoljno svetla na originalno značenje nacističkog termina korišćenog za nekoga mešovite rase. Ideja Aušvica kao poremećene bajke gde se želje nikada ne ispunjavaju deluje iznenađujuće istinito. „Nikada nisam želela da odrastem“, govori Staša medicinskoj sestri koja joj ledeno odvraća: „Onda si na dobrom mestu“. Primo Levi je takođe pisao o logoru koji podseća na dvoranu sa ogledalima, „svet gde su stvari izvrnute, gde je fer odvratno a odvratno fer, gde profesori moraju da koriste lopate, gde su ubice nadzornici a bolnice mesta gde ubijaju ljude“. Možda je dodao i da su lekari dželati. „Čovek koji nema dušu“ kako Perl naziva Mengelea, bio je zločinac bez premca u ljudskoj istoriji. Možda samo kroz metaforu možemo da pristupimo najvećem od svih zala.

Autor: Rut Frenklin

Izvor:  nytimes.com