Prikaz knjige „Zemlja slatke večnosti“: Sotona plače pred lepotom sveta

Pred našim čitaocima je „Zemlja slatke večnosti”, zbirka ranih priča i kasnije objavljivanih tekstova Harper Li u časopisima poput Vouga.

Među autorima jedne kultne knjige, koja je zasenila njihovo potonje stvaralaštvo, svakako je i američka spisateljica Harper Li, čiji je Pulicerom ovenčani roman „Ubiti pticu rugalicu“ iz 1960. godine od nje stvorio i onu vrstu književnica od kojih se stalno očekivalo više. Kao što je, uostalom, to bio i slučaj sa Dž. D. Selindžerom, jednim od junaka knjige „Bartlbi i kompanija“ Enrikea Vile Matasa, o sindromu Bartlbija, kao prevremenom odustajanju od daljeg stvaranja i stvaralačkoj blokadi, na primeru mnogih velikih stvaralaca. Međutim, Harper Li (1926–2016) nastavila je da iznenađuje i posle svoje smrti, i decenijama posle svoje čuvene knjige, a pred nama je sada (u izdanju Lagune i prevodu Marka Mladenovića) zbirka „Zemlja slatke večnosti“, njenih ranih priča i kasnije objavljivanih tekstova u časopisima poput Vouga.

Ovim povodom sećamo se i okolnosti od pre otprilike jedne decenije kada je otkriveno da njena pomenuta čuvena knjiga „Ubiti pticu rugalicu“ ima prvobitnu verziju nazvanu „Idi postavi stražara“, kada je objavljivanje ovog rukopisa bio veliki izdavački poduhvat u svetu i kod nas, u izdavačkoj kući Laguna.

Njujork tajms pisao je o kontroverzama povodom otkrića ove knjige, koja je zapravo trebalo da bude književni prvenac Harper Li. Njen tadašnji urednik Tejlor Hohof odbio je roman „Idi postavi stražara“, koji govori o vremenu dvadeset godina posle radnje knjige „Ubiti pticu rugalicu“, o sredini pedesetih godina 20. veka i rasnim nemirima u Alabami. Hohof je zatražio od Harper Li da napiše novu verziju iste knjige, ali da u središtu bude perspektiva devojčice zvane Skaut, a ne odrasle žene, da njen otac advokat Atikus Finč bude mlađi čovek, da njen brat Džeremi takođe bude dete, a da radnja, umesto pedesetih godina, bude smeštena u ranije doba Velike depresije, iz 30-ih godina 20. veka.

„Ubiti pticu rugalicu“ ipak ostaje jedna od najuticajnijih knjiga američke literature, prodata u svetu u više od 40 miliona primeraka, i to ni naknadno otkriveni, zatureni, ili izgubljeni rukopis Harper Li nije promenio. Kada je taj rukopis pronašla pravna zastupnica poznate autorke Tonja B. Karter, u javnosti su nastale kontroverze zbog pretpostavke da izdavač Harper Kolins vrši pritisak na dementnu Harper Li da objavi staru-novu knjigu, iako se odavno povukla iz književnog života i javnosti, i pošto je izjavljivala da posle romana „Ubiti pticu rugalicu“ više neće ništa pisati.

„Ona je snažna, nezavisna i mudra žena, koja treba da uživa u otkriću svog davno izgubljenog romana. Umesto toga, mora da brani svoju uračunljivost i moć donošenja odluka“, rekla je u to vreme Tonja B. Karter. Sintija Mek Milan, žena koja je vodila brigu o Harper Li, u jednom intervjuu je izjavila da je poznata autorka bila potpuno svesna svega što se dešavalo sa njenom novootkrivenom knjigom, i da ju je čak osnažila činjenica da postoje izgledi da delo bude objavljeno.

Ispostavilo se i to da su najbliži prijatelji Harper Li znali za postojanje romana „Postavi stražu“, ili da je bar jedan od njih čak i pročitao neke njegove delove, sredinom pedesetih. „To je definitivno njen rukopis, i nikada nije bio izgubljen“, kazao je Henk Koner, najstariji nećak Harper Li, potvrđujući da je knjiga ipak bila vlasništvo porodice.

Jedan od najlepših tekstova iz nedavno otkrivene zbirke „Zemlja slatke večnosti“ ove autorke je esej o Gregoriju Peku, napisan za specijalni program Američkog filmskog instituta, 1989. godine, a govori o tome kako je ona videla velikog glumca došavši u Kaliforniju na set filma „Ubiti pticu rugalicu“, iz 1962. godine. Ništa manje dragoceni nisu ni njeni tekstovi o Trumanu Kapoteu, (koji je pred čitaocem onakav kakvim ga je ona poznavala), zatim, o ljubavi, o čitanju i pisanju, o sećanju na Božić i detinjstvo.

Harper Li nije bila autorka koja je drhtala nad svojim tekstom pred ekranizaciju, ona u ovom eseju pokazuje iskreno divljenje i opčinjenost radom u filmskom studiju. Pisala je o filmskoj sudnici kao onoj iz svog rodnog grada u Alabami, ali nekako uvećanoj, dovoljno glomaznoj da primi uzvišenu ulogu Gregorija Peka, koji će za svoju maestralnu glumu zatim dobiti Oskara, a Američki filmski institut proglasiće njegov lik – Atikusa Finča, najvećim filmskim herojem 20. veka.

Zašto je Atikus tako važan za svako vreme? Zato što je to lik trezvenog oca dvoje dece u učmaloj i rasnim predrasudama i mržnjom premreženoj sredini američkog Juga, koji ne samo što se lavovski bori za život jednog za silovanje bele žene lažno optuženog Afroamerikanca, nego što u sebi otelovljuje čoveka zakona i istine. Niko bolje od Gregorija Peka ne bi odigrao ovu ulogu u filmu Roberta Maligana.

Godine 1995. film „Ubiti pticu rugalicu“ izabrala je američka Kongresna biblioteka u Vašingtonu za čuvanje u Nacionalnom filmskom registru kao kulturno, istorijski i estetički značajan. Istovremeno, nalazi se na više lista kao jedno od najznačajnijih filmskih ostvarenja svih vremena, a Britanski filmski institut uključio ga je na listu filmova koje treba gledati do petnaeste godine. Osvojio je tri Oskara, a imao osam nominacija.

„Iz Kalifornije sam otišla istinski srećna. Sjajna glumačka ekipa, sjajan režiser, scenario koji je sam po sebi umetničko delo. Grupa izrazito bistrih profesionalaca koji poštuju moj rad – čemu se više jedan romanopisac može nadati? (...) Na neki čudesan način, Atikus Finč Gregorija Peka prevazilazio je privid“, napisala je Harper Li.

O ljubavi je Harper Li mislila na način čoveka kulture, smatrala je da je ljubav stvaralački princip, snaga preobraženja, da su niski porivi i mržnja nekih umova tuđi ljubavi. To je ono što Mišel Turnije misli kada kaže: „Sotona plače pred lepotom sveta“, plače jer ne ume da stvara, da kreira fantastični božji svet, može samo da mrzi… U njenom tumačenju Servantes je iz ljubavi prema životu „ovekovečio životne nijanse“.

„Zašto, kada znamo svaki red, ipak moramo zastati i slušati kada se svira Hendlov ’Mesija’? Zato što je svaka nota rođena iz čovekove ljubavi prema Bogu, i to se čuje (…) Gramzivost nikada nije napisala dobar roman; mržnja nije naslikala ’Rođenje Venere’; niti nam je zavist otkrila da je kvadrat nad hipotenuzom jednak zbiru kvadrata nad obe katete. Svaka tvorevina ljudskog uma, koja je izdržala udarce vremena rođena je iz ljubavi prema nečemu ili nekome. Čak i matematika može da se voli“, podseća Harper Li.

U pismu Opri Vinfri iz jula 2006. godine, Harper Li sećala se svog detinjstva upućenog na knjige, a postavila je pitanja značajna za digitalno doba o tome može li čovek da plače zbog Ane Karenjine, da zamišlja poziv Selindžerovog Holdena Kolfilda na hladnom metalu, umesto na mekim stranicama knjige.

A novootkrivene rane priče Harper Li podsećaju na teme koje je ona razvijala i u svom velikom romanu, detinjstvo na jugu Amerike, složeni porodični odnosi, karikiran odnos prosečnog belca prema Afroamerikancima, seksualno sazrevanje, odnos prema Bogu. Tu su likovi koje je preuzela iz života, jedan lik nosi njen nadimak Dodi, a drugi imena njenog brata Edvina i sestara Alis i Luize.

Autor: Marina Vulićević

Izvor: Politika