Prikaz knjige „Vladalac“ Nikola Makijavelija: Uputstvo za rukovanje državom
„Ne zna se ko pije, a ko plaća“ najbolji je iskaz o situaciji u renesansnoj Italiji. U svakom njenom kutku sram, zločin i samovlašće bili su deviza. Zločin? Stvar službene dužnosti. Ubistvo? Oblik društvenog saobraćanja.
Tada je sve imalo svetovno, ovozemaljsko, nisko obeležje. Mistika i duhovnost ostale su na freskama.
Teže je pobrojati nego objasniti tadašnje sukobe na italijanskom tlu: nove, centralističke nacionalne države Evrope su težile dominaciji i međusobno se takmičile. Pritom su neumorno nasrtale na niz malih, rasparčanih i vojnički slabih i država u Italiji. Milansko vojvodstvo, Napuljsko kraljevstvo, Firenca, Đenova i Venecija čak su i međusobno ratovali. Na koji način, vidi se po smelosti Mlečana da pozovu francuskog kralja – koji je posle osvojio dve trećine Italije – kako bi dobili dva grada u Lombardiji.
„Svet je ovaj sostav paklene nesloge“, kako za Italiju će mnogo godina kasnije napisati Njegoš.
Tako se Apeninsko poluostrvo našlo kao poligon prepun tuđinskih i plaćeničkih vojski Francuza, Španaca i Germana. Pošto je Italija podeljena na brojne autonomne gradove sa sopstvenim trupama, jedinstvene, narodne italijanske vojske – nema. Apatija i opšte beznađe bile su ključne reči. No ako teška vremena zaista stvaraju sposobne ljude, ne čudi što je renesansna Italija iznedrila toliko velikana umetnosti – od Botičelija, Leonarda, Mikelanđela, Ticijana i Rafaela – čija slava odoleva vekovima.
Među njima je i Nikolo Makijaveli (1469–1527), politički filozof koji je u već u mladosti postao sekretar Firentinske Republike, što mu je u omogućilo da stekne veliko diplomatsko iskustvo: od misija na francuskom dvoru, nemačkom caru, papi u Rimu do poseta italijanskim velikašima. No istorija će ga obeležiti po najpoznatijem delu „Vladalac“ iz 1513. godine, posvećenom Lorencu Medičiju, za koga je verovao da će rasturiti najamničke trupe, osnovati narodnu vojsku, osvestiti narod, prognati tirane i konačno ujediniti Italiju.
Premda će do toga doći tek tri i po veka kasnije, Makijaveli je sastavio traktat o veštini zadobijanja i očuvanja vlasti koji je i dalje relevantan. Sastavljeno od 26 poglavlja, ovo delo obiluje savetima i uvidima čije je refleksije lako primetiti i u današnjici: „Čim moćni tuđin upadne u neku oblast, svi oni koji su u njoj slabiji, puni zavisti prema onome koji je od njih bio moćniji, pa prema tome i njihov gospodar, jedva dočekaju da se dodvore osvajaču“ i više je nego jasna slika previranja na Balkanu. To znači da politika ima svoje opšte pravilnosti nezavisno od geografskih koordinata. Te pravilnosti Makijaveli pokušava da premeri, opiše i kontekstualizuje u skup veština koje, kada im se ovlada, garantuju uspeh. One se tiču taktike, strategije, diplomatije, vojske i državne uprave, a o poslednjoj dobro piše na 36. strani kada ističe da „nema težeg poduhvata, niti u čiji srećni ishod treba više sumnjati, od uvođenja novih zakona“. Tada protiv reformatora ustaju svi, od onih kojima staro slovo zakona ide u prilog do onih koji promenama nisu skloni. Tada je, ujedno, dobro biti naoružan, a kod vojnih pitanja, Makijaveli se izjašnjavao jedino u korist narodne vojske. „Osnovni temelji svih država jesu dobri zakoni i dobra vojska“, stoga teško onome ko se oslanja na najamnike. Zašto? Zato što je dobra samo dok je mira, jer čim se zarati, ili se razbeže ili okrenu leđa, jer im plata i nije tolika da bi se zbog vladaoca žrtvovao život. Upravo je u oslanjanju na takvu vojsku Makijaveli i video razlog propasti Italije.
„Vladalac“ je delo iz koga potiče pojam makijavelizma prema kome „cilj opravdava sredstvo“, odnosno prema kome vladar treba bez skrupula da ostvaruje svoje zamisli, gotovo po svaku cenu. No da li je Makijaveli baš tako mislio? Iako nepočinstva mogu biti sredstva osvajanja vlasti, smatrao je da ne bi bio pošteno poubijati svoje sugrađane, izneveriti prijatelje, pogaziti zadanu reč, ne verovati ili nemati saosećanja. Takav vladalac ne zaslužuje da se uvrsti među najsjajnije ljude i da bude slavljen, odlučan je na 49. strani. Međutim, odmah potom upada u relativizam, jer se svirepost može i opravdati. Kako? U zavisnosti od toga da li se koristi za ostvarenje dobrih ili rđavih ciljeva. „Ako ikad zlo smemo nazvati dobrim“, piše Makijaveli, „cilj svireposti je dobar ako je izvršena samo jednom – da bi se sačuvala vlast. Rđava je svrha onih svireposti koje se ponavljaju, od manjih u početku do kasnijih kojima se granica ne zna. Još kontroverzniji postaje kada piše da osvajač, ukoliko već mora, sve svireposti treba počiniti odjednom, da se ne bi ponavljale. Ako je nužno, sa zlom ne treba odugovlačiti, jer ’što se više odugovlači više i boli’“.
Kako, uopšte, Makijaveli definiše glavni politički cilj? Ima ih dva: osigurati vlast vladaocu, ali i – dobrobit narodu, što je važan detalj koji se i dalje, posle 511 godina, prečesto zaboravlja.
Autor: Ivan Radanović
