Prikaz knjige „Videla“ Elenor Katon

„Kako su nepronične misli tih odsutnih ljudi! I kako su im neuhvatljivi motivi!“ Tako uzvikuje narator neodoljivog romana Elenor Katon, zahvaljujući kojem je dobila Bukerovu nagradu, sa samo 28 godina.

Radnja se dešava na zapadnoj obali Novog Zelanda tokom šezdesetih godina devetnaestog veka za vreme zlatne groznice, u na brzinu sagrađenom gradu Hokitika. Tokom olujne večeri, Valter Mudi, rođen u Edinburgu, silazi sa broda i odlazi u prvi hotel na koji je naleteo, duboko uzdrman neobičnim incidentnom tokom putovanja; dolazi u prostoriju gde 12 muškaraca ima zajedničku tajnu koja uključuje opijumsku jazbinu, drogiranu prostitutku, sablasan brod, mrtvog pijanca, izgubljeno bogatstvo i nestanak mladog čoveka.

Likovi uključuju sveštenika, „svodnika“, političara, trgovca opijumom, gataru i tamničara. Svi dolaze odnekud: evropski istraživači i kineski radnici, koji kreću ispočetka u novom svetu na „najjužnijoj ivici civilizovane zemlje.“ Svako od njih zna po jednu stvar, nepoznatu drugima. Mudi postaje učesnik u misteriji „najnerazumljivijim i najopširnijim izveštajem“, koji narator, zarad čitalaca, izgladi.

Autorka prilagođava priču okolnostima iz 19. veka, prepuštajući nas jednostavnim ocenama karaktera, moralnim procenama svakog lika pojedinačno uz staromodno predstavljanje njihovih osobina. Zaplet koji vodi do zadovoljavajućeg zaključka je zanimljiv, a narativ već od prve strane ističe da autorka čvrsto kontroliše put kojim nas vodi. Poput romana iz devetnaestog veka, koje imitira, „Videla“ se oslanja na dvostruko značenje sreće – ljude koji jure bogatstvo i veliko preplitanje sudbina.

Ovaj svet okrenut naglavačke je jezivo mesto. Prilikom dolaska, Mudi posmatra sazvežđa, i vodi se njima. „Nebo je bilo obrnuto, raspored zvezda nepoznat, Severnjača pod njegovim nogama, sasvim progutana... Pronašao je Orion, izokrenut, tobolac mu ispod njega, mač visi nagore s pojasa; Veliki pas – visi kao mrtav pas sa mesarske kuke..“

Nelagodnost iz početne scene je majstorski odrađena, uz pomoć tradicionalne taktike. Glas naratora sebe naziva „mi“, kao u: „Smatramo da je u ovom trenutku dovoljno reći kako je na Dobroj sreći bilo osmoro putnika kad je isplovila iz luke u Danidinu, a da ih je, kad je bark prispeo do Zapadne obale, bilo devet..“ Posebno napominje „našu starost“, kao da se priča dešava istovremeno sa događajima koje opisuje.

Roman od 832 strane možda deluje preambiciozno, posebno na tržištu preplavljenom istorijskim romanima. Ali autorka je uspešno apsorbovala osećaj za detektivsku fikciju, i skoro svaka rečenica hrani zaplet (što je priličan podvig za roman od 832 strane). Ispočetka deluje kao da je neko smestio dvanaestorici ljudi; priča nam dolazi iz druge, ponekad i treće ruke. Većina muškaraca je povezana, na neki način, sa Anom, prostitutkom, čiji lik ostaje nejasan do samog kraja.

Elenor Katon u potpunosti kontroliše sve užurbane, svađalačke tokove zapleta ove „veoma cirkularne afere“, kao da su stvarno određeni astrološkim obrascima koje veselo priziva. Poput jednog od likova koji počne nekontrolisano da se smeje kada sazna da je ubica potpisao ugovor nesigurnim potpisom, čitalac oseća sličan blesak u autorovoj obazrivosti.

Da li je ovo samo uspeh zapleta? Struktura narativa intrigira, krećući se poput Rašomona između gledišta i granica sfere znanja svakog lika, a da se pritom čitalac nikada ne oseti izgubljeno; različiti likovi glume detektive, a onda se sklanjaju u stranu. Roman ima brojne vrline – izvrstan dijalog, humor, odlične opservacije, kao kada dva saradnika na zabavi dele isti izraz: „Prizor je bio kao mali svet za sebe, mislio je Mudi, sa sopstvenim dimenzijama. Ko zna koliko bi običnog vremena prošlo kad bi u mislima tamo odlutao. Postojao je ovaj velik svet u kom vreme teče, a prostor se menja…“ Koristi istorijski okvir kao pozadinu i ima velikodušan izbor likova (briljantno nazvanog Emerija Stejnsa i demonsku prevarantkinju Lidiju Vels). Ali ono što najviše impresionira je lukavo skrivanje informacija, elegantno predskazanje, vešto vraćanje priči.

U poslednjem poglavlju dobijamo odgovore na sva pitanja, i svaki od ključnih tragova konačno je ispričan, istina je stigla. Ali sažeti prilog, koji stoji iznad svakog poglavlja, kojim malo imitira Dikensa ili Eliota, toliko kompresuje dešavanja da uzurpira izlaganje, da sve što ostaje u svakom od finalnih poglavlja jesu sugestivni odlomci.

Roman iznenada priznaje svoju postmodernističko stanovište. „Nikad ne treba prihvatati tuđu istinu kao svoju“, upozorava Mudi. To večno polovično razumevanje jedno drugog je najneodoljivija misterija ove knjige.


Izvor: telegraph.co.uk