Prikaz knjige „Venera i Afrodita“: Sva imena boginje ljubavi
Istoričarka Betani Hjuz nas vodi kroz kompleksnu istoriju zapadne civilizacije staru šest i više hiljada godina. Stopama drevne boginje ljubavi ne samo kroz civilizaciju hrišćanstva, koja je sudeći po vesnicima i proroštvima na zalasku, već i kroz starozavetnu mojsijevsku veru u jednoga boga, kao prvu monoteističku religiju, do još drevnije mnogobožačke civilizacije Sumera, Akada, Vavilona, Tira i Biblosa.
Profesorka Betani Hjuz je nagrađivana istoričarka, autorka i voditeljka, koja se već 25 godina bavi antičkom i srednjovekovnom istorijom i kulturom. Predaje na brojnim univerzitetima u Velikoj Britaniji, između ostalih na Oksfordu i Kembridžu, i naučni je saradnik u Kraljevskom koledžu u Londonu. Napisala je i vodila više od 50 radio i TV dokumentaraca.
Teško nam je da shvatimo konstantu boginje ljubavi različitih imena kroz drevne kulture. Ali pogledajmo samo šta se u istom periodu desilo tamo gore, među zvezdama. Današnja Severnjača, pomoću koje se orijentišemo, alfa zvezda Malog medveda pre 5.000 godina bila je nepoznata, utonula u galaktičko tihovanje. Severnjača ondašnjeg neba, zvezda vodilja drevnim moreplovcima i starim narodima, bila je na drugoj strani, zvala se Tuban, i bila je najsjajnija zvezda sazvežđa Zmaja. Za 14.000 godina Severnjačom će se zvati zvezda Vega, ako ovaj svet i dalje bude postojao.
Dok je mnogoimena Afrodita hodila zemljom i nastajala iz morske pene, ostavljajući svoje kipove i pravila kulta, validne artefakte izuzetne lepote i vrednosti, u astronomskom smislu tačka precesije se pomerila iz sazvežđa Riba, u borbenog Ovna (jevrejski, starozavetni monoteizam) 2.150 godina pre pojave Hrista, ili još dalje u sazvežđe Bika, unazad 4.300 godina pre istog događaja, u plodnim dolinama Nila, Tigra i Eufrata, kao deo mnogobožačkog panteona.
„Venera i Afrodita“ nastala je iz crnila pamtiveka kao igra svetla, drevna Ištar, često zvana razbludna, Astarta, vajana sa rogovima na glavi kao božanskim ukrasom, Inana, svemoćna tinejdžerka koja u ratu poprima lice bradatog muškarca, boginja hermafrodit, pre Kiparske avanture i apoteoze kulta, u Korintu, kao stvorenje od bronze, nazvana Afrodita, a u Pompeji zavodljiva Venera.
Nije li vavilonska Inana, o čemu svedoče skulpture i reljefi od kamena, alabastera, terakote, slonovače, bronze, zlata, znana kao „Gospa Danica i Večernjača“ stari naziv planete Venere, koja se i pre šest hiljada godina i danas podjednako okreće oko Sunca, što će verovatno činiti i sutra.
Njen univerzalni duh ovekovečio je vajar Praksitel, koji je uz Skopasa i Lisipa najveći atinski skulptor IV veka p. n. e. i predstavnik takozvanog lepog stila. On je izvajao Knidsku Afroditu (po narudžbi grada Knida), najslavniju skulpturu, najlepšu Veneru, prvu obnaženu izvajanu skulpturu u istoriji, merilo lepote.
Naga Afrodita privlačila je hodočasnike i ljubopitljivce iz celog sveta, kroz taloge vekova, mada joj je original izgubljen u Carigradu, zamenile su je njene bezbrojne kopije i sačuvale je od zaborava, kako boginji tog ranga i dolikuje.
Spekulisalo se i o tome kako je Praksitel uspeo da ovekoveči besmrtnu lepotu svog izvajanog akta. Po kom modelu, čime nadahnut? Za model mu je poslužila sopstvena naložnica, kurtizana Frina, atinska lepotica. Iako se Afrodita u spevovima tog vremena pita: „Gde to Praksitel vide mene nagu?“, ona dobro zna da je u mermeru ovekovečena smrtnica. I ništa ne bi menjala ili dodavala.
Autor: Silvana Hadži-Đokić
Izvor: Ekspres
