Prikaz knjige „Užasna blamaža od života Loti Bruks“: Upoznajmo Loti

Čim nam se na prvim stranicama knjige „Užasna blamaža od života Loti Bruks“, kojom započinje serijal književnice Kejti Kirbi, predstavi njegova naslovna junakinja, čitalac stiče utisak kako se sa njom odnekud već sasvim dobro poznaje. Iako nikada nismo sreli nekoga ko živi u Brajtonu u Velikoj Britaniji, ko svakodnevno mora da podnosi gluposti mlađeg brata Tobija i vodi računa o dva hrčka koja nose veoma originalna imena, učiniće nam se da smo upravo maločas prošli pored nje. Naravno, nije nas primetila, jer je zurila u ekran mobilnog telefona, očajna što njen broj pratilaca na društvenim mrežama ne prelazi dvocifreni broj.

Kako iščitavamo stranicu po stranicu dnevnika (vođenog od prvih nedelja letnjeg raspusta do narednog januara) postajaćemo sve sigurniji da smo njegovu vlasnicu – tu dobronamernu, vrcavu, ali veoma stidljivu i nesigurnu devojčicu – već spazili u parku, školskoj trpezariji, na ulazu u obližnju zgradu, za susednim stolom u gradskoj poslastičarnici ili, možda, na bazenu.

Ona se ne zove Loti Bruks i možda nema baš tačno jedanaest godina i tri četvrtine (a ove tri četvrtine su, jasno vam je, od presudne važnosti svakom ko još nije proslavio dvanaesti rođendan). Verovatno i nije naročita ljubiteljka kit-ket čokoladica, već radije bira neku drugu poslasticu. Možda čak uopšte ne voli Džastina Bibera i nema kolekciju silvanijskih igračaka, niti je upravo ispratila svoju jedinu drugaricu na drugi kraj sveta. Možda se ne nalazi pred izazovima kakav su prelazak u novu školu, uklapanje u novo okruženje i suočavanje sa činjenicom da će njena porodica postati brojnija za jednog člana. To mlado, inferiorno i ranjivo biće, ta lepa i pametna devojčica koja stasava u tinejdžerku na koju nas je šarmantna junakinja Kejti Kirbi iznenada podsetila, možda uopšte ne voli da crta, ne pomišlja da postane član dramske sekcije niti uživa u pričama o jednorozima.

Ali, sasvim je sigurno, i ona satima stoji pred ogledalom i pokušava da od svoje obične smeđe kose napravi frizuru zbog koje joj se vršnjakinje neće podsmevati. I provodi dane i dane razmišljajući kako da se našminka, a da to, ipak, ostane neprimetno. I izokola pokušava da objasni mami zašto pod hitno treba da dobije grudnjak, iako će proći još prilično vremena dok joj ovaj deo rublja ne bude odista potreban. I ona, poput Lori, svim srcem želi da što pre odraste, a već u narednom času pomišlja kako bi bilo najbolje pritisnuti dugme stop i zauvek ostati dete. I bez sumnje, zagnjurivši glavu u jastuk, čitavo popodne plače, jer su svi – osim nje – posebni, orginalni i vredni pažnje. I smatra da je pernica sa školskim priborom jedan od važnih kriterijuma po kome se društvo raslojava na one koji su „fensi“ i one koji su, kao ona, nepopravljivi „luzeri“. Takođe, niko je, baš kao ni junakinju u čijim lucidnim beleškama uživamo, ne može razuveriti kako je tuđa sreća često samo privid na postovanim fotografijama. I da je njen život mnogo više od užasanog niza pehova koji trajno ostaju zabeleženi u nadimcima koje dobija. I da je, žudeći da bude prihvaćena, možda već načinila neke pogrešne izbore i previdela istinske vrednosti.

Loti Bruks će se, na kraju romana koji je mnogo više od zabave i razbibrige (iako nas na taj pogrešan zaključak može navesti njegovo grafičko oblikovanje), iskreno pokajati zbog svega što je činila protiv vlastitih uverenja. I uspeće da popravi narušene odnose, ojača vlastito samopouzdanje i spozna vrednost autentičnosti. A čitalac će se, bez obzira koliko mu je godina, sklapajući korice romana koji je na srpski jezik prevela Dijana Radinović, osmehnuti, a možda i setiti na koga ga ova uplašena i zbunjena junakinja tako neodoljivo podseća. Ja nisam imala dilemu: davno, davno, Loti Bruks sam videla u ogledalcetu koje sam krišom vadila na velikom odmoru.

Autor: Olivera Nedeljković