Prikaz knjige „Tajni život drveća“: Zaljubljen u šumu
Retko je koja knjiga o prirodi privukla pažnju svetskih razmera i postala bestseler kao što je to slučaj sa naslovom „Tajni život drveća“ Petera Volebena.
Zašto noćas tako šume jablanovi, tako strasno, čudno, pita se Jovan Dučić pretpostavljajući intuitivan odgovor da jablanovi pored „mrtve vode kao olovo mirne“ trepere deleći s njim nejasno uzbuđenje. Pesnik kao da je pročitao knjigu Petera Volebena, osećajući poetskim antenama da je drveće u dosluhu sa čovekom i da mu nešto veoma važno saopštava. Nemost drveća provocira umetnike da ih opisuju, potvrđujući da su živi (i neživi) svet u stalnom dosluhu sa svima nama.
Svako drvo je, tvrdi pisac ove čudesne knjige na granici naučne fantastike, društveno biće koje se u zajednici šumi međusobno ispomaže sa drugima: razgovaraju svojim jezikom, hrane svoje mlade i brinu o njima, osećaju bol i pokazuju različite karaktere. Voleben, prepoznajući antropomorfne simbole jezika drveća, smelo tvrdi da ona zaista zahtevaju pažnju, empatiju, razumevanje. Život drveća postoji van površnog razumevanja i samo ga dobra volja i mašta proučavaoca vide sličnog čovekovom postojanju. Misterija života je na delu. Ova knjiga treba da razotkrije ekskluzivnost ponašanja, nerešene zagonetke opstanka koje postavljamo posmatrajući drveće. Kojom silom savlađuju gravitaciju (a nemaju srce-pumpu) da bi iz korena povukli vodu do najsitnijeg lista u vrhu krošnje? Najveći pritisak je u drveću izmeren kad olistava u proleće. Tada voda toliko snažno struji kroz deblo da je možemo čuti ako prislonimo stetoskop. Kako drveće zna kad treba da izbaci pupoljke? Da li ono oseća proticanje vremena? Odbacivanje lišća i olistavanje ne zavise samo od temperature već i od odgovarajuće dužine dana, koju drveće strpljivo čeka, jer lišće ima neku vrstu solarnih ćelija opremljenih za prijem svetlosnih talasa.
Drveće je borac za svetlost, vodu i prostor, ali je istovremeno voljno da živim sačuva svakog člana svoje porodice. Sposobno je da nekim svojim nervnim sistemom preko korenskih kapilara pošalje i odgonetne mrežu poruka, vrstu električnih signala. Stručnjaci smatraju da se u vrhovima korena nalaze strukture slične mozgu. Drveće oseća, strahuje, ljuti se. Samo treba da se prisetimo filmova Larsa fon Trira i njegove šume koja preteći huči i nadvija se nad sudbinama filmskih junaka. Oponirajući romantičnoj iluziji da je priroda, ispunjena cvetićima i leptirima, pitomo i gostoljubivo stanište, Rusoov poklič da se vratimo prirodi, nastao u osvit buržoaske revolucije, ukazuje na njenu snagu koju je, nažalost, moguće primeniti i u društvu, snagu koja počiva na hijerarhiji pojedenih i onih koji jedu. Drveće nije krvoločno i nema oštre očnjake, ali ume da se brani i da napada. Da bi se otarasile žirafa koje im neumoljvo obrste krošnju, akacije-kišobrani za nekoliko minuta uskladište u lišće otrovne materije. Uništena akacija ispušta plin na sto metara udaljenja, kao opomenu svojim drugaricama da se pripreme za napad dugovratih gladnica.
Šumarski inženjer očaran šumom Peter Voleben ruši predrasudu da je drveće slično robotima koji slede svoj genetski kod. O njegovom stavu da u prirodi ništa nije gluvo ni slepo treba dobro razmisliti. Drveće je u stanju da izabere šta će preduzeti. Naravno, poštujući izvestan bonton zajednice. Ono je sposobno da odlučuje i pamti. I među njima ima dobrih momaka i probisveta.
Da završimo poezijom kad smo već počeli s njom. Nemirni i večno živi duh jasike iz Rakićeve čuvene pesme, u kojoj treperavo lišće reaguje na najmanji dašak vetra, iako utkan u izreku „drhtati od straha kao lišće jasike“, ukazuje da je ovo drvo neustrašivo, jer razgranatim korenom iz kojeg niču na stotine izdanaka, prkosi halapljivim srnama i govedima. Postoje divne lirske pesme o stogodišnjem hrastu, čvornovatoj maslini, vitoj jeli, nežnoj brezi, stamenom boru, koje stav da mnogo teže razumemo biljke nego životinje dovode u sumnju. Samo mali korak nas deli od zadivljujućeg prizora pred kojim niko nije ravnodušan: tmaste zelene krošnje ispod blistavo plavog neba. Obavezno pročitajte ovu inspirativnu Volebenovu knjigu i krenite s njom u šetnju do najbliže šume. Mnogo toga zapazićete prvi put.
Autor: Ljubica Arsić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 35
