Prikaz knjige „Tajna istorija Miloševe Srbije“
Vuk Stefanović Karadžić postupio je mudro kada je ostavio u amanet da se tekstovi koji su sada sakupljeni u knjigu „Tajna istorija Miloševe Srbije“ ne smeju otpečatati pre kraja 19. veka, jer i danas, ceo vek docnije, zvuče šokantno i slikaju neočekivani potret rodonačelnika dinastije Obrenović, vođu Drugog srpskog ustanka i knjaza koji se izborio za autonomiju Srbije posle skoro pet vekova ropstva pod Turcima.
Iskreno sumnjam da bi se većina Srba lako mogla suočiti sa sadržajem knjige pod ovim naslovom i u vreme vladavine dinastije Karađorđević, u prvim decenijama 20. veka, a koju je prvi put u ovoj formi sada objavila Laguna.
Tajne istorije su pisane još u antici. Od Svetonija i Prokopija nastajale su istorije koje bi bacale sasvim neočekivano svetlo na slavne istorijske ličnosti. Takvi spisi istoriju prikazuju u najkrupnijem planu i razotkrivaju najgore i najskrivenije strane njenih protagonista. Tako i Vuk u uvodu ovih svojih spisa kaže: „Kad sam opisivao slavna dela Miloša Obrenovića, potomstvo ima pravo tražiti od mene opisanije i njegova moralnoga karaktera i rđavi dela.“
Da li ste negde ranije pročitali da je Miloš naredio da se ubije barem devet uglednih Srba bez suđenja samo u periodu od 1828. do 1832. kada je Vuk napustio službu ćate kod knjaza i Srbiju, pa u Zemunu, van knjazovog domašaja, napisao one priče koje nije smeo da unese u zvaničnu biografiju Miloša Obrenovića?
To Vukovo najvažnije istoriografsko delo bilo je objavljeno pod naslovom „Miloš Obrenović knjaz Srbiji ili građa za srpsku istoriju našega vremena“. U zemunskom karantinu Vuk je napisao poduži tekst sa primerima Miloševe tiranije pod nazivom „Osobita građa za srpsku istoriju našega vremena“.
Vuk je zapisivao Miloševe izjave onako kako su stizale do njega, a Miloš se nije ustručavao da koristi psovke, veoma vulgarne reči, da vređa i ismeva svakoga ko mu se zamerio.
Opis „moralnoga karaktera i rđavi dela“ prvog srpskog knjaza u „Tajnoj istoriji Miloševe Srbije“ razvrstan je u nekoliko poglavlja. U prvom, pod naslovom „Sprdnja“, Vuk kaže da „sa sprdnjom se sva državna dela svršuju, sa sprdnjom se i Bogu u crkvi moli“.
U drugom poglavlju su kratki tekstovu koji ilustruju Miloševo „Samoljubije i prezrenije sviju drugi ljudi“, a u trećem „Samovoljna i neograničena Vlada“ govori se o ubistvima uglednih ljudi koji su izgubili knjazovu milost ili su bili bliski sa Karađorđem. Tu su opisane i kazne javnog batinanja koje je izricao.
Na kraju knjige je kao dodatak Vukovo pismo knjazu, upućeno iz Zemuna, u kome je otvoreno kritikovao Miloševo ponašanje.
Kao što je srpska kulturna javnost bila zapanjena kada su poznavaoci sveukupnog Vukovog dela otrgli od zaborava erotske narodne pesme, koje je on zabeležio, i objavili u knjizi „Crveni ban“, tako se sada pred čitaocima pojavila srpska tajna istorija vremena Miloša Obrenovića.
Autor: Vera Kondev
Izvor: Nedeljnik
