Prikaz knjige: „Svetlost koju smo izgubili“ ispituje ljubav koja menja život
Postoje dani koji zauvek promene tok nečijeg života i uglavnom se oni ne ističu sve dok ih se ne prisetimo, a ponekad se stvari dese tako iznenada da momentalno ostanu urezane u pamćenju.
Takođe, postoje dani u kojima se mnogo toga dešava odjednom, što ne samo da je previše, već i menja tok života osobe kojoj se to događa. „Svetlost koju smo izgubili“ Džil Santopolo govori o jednom takvom danu – danu koji je zbližio dvoje ljudi, o nezapamćenoj tragediji koja je zauvek promenila dva života.
Priča počinje kada Lusi upoznaje Gejba, u trenutku kad kao studenti na Univerzitetu Kolumbija slušaju isto predavanje 11. septembra 2001. godine. Dok pričajući izlaze iz učionice, saznaju da su se Kule bliznakinje srušile, da su ljudi u pometnji i da svi oko njih pokušavaju da shvate šta im je činiti.
Sa krova univerziteta posmatraju kako Njujork zapada u haos, drže se za ruke sve do prvog poljupca. Konačno, dok nastavljaju svoju vezu, njihov život se vraća u normalu.
Zanosna proza Džil Santoplo reflektuje njihovu ljubav. Lusi počinje da radi kao scenarista dečjeg televizijskog programa, zaradivši tako „Emi“; Gejb se odlučuje za fotografiju i počinje da ide na časove.
Sve deluje spokojno dok Gejb ne saopšti Lusi da je prihvatio poziciju fotografa u Iraku za Asošijeted Pres, gde će raditi na priči o američkim trupama. Od tog trenutka, njihova veza prelazi u drugi plan ‒ Gejb odlazi u Irak jureći za karijerom, i tamo ostaje duže nego što je nameravao, dok je Lusi, za to vreme, u Americi.
Santopolo, iz Lusinog ugla, pruža intimni portret na to kako se život može drastično promeniti kada se jednom snažna osećanja potisnu. Lusina priča je ispripovedana veoma lično, tako da imamo osećaj da čitamo nečiji dnevnik, dok se ona priseća cele veze, osvrćući se na svaki događaj sa nostalgijom, ne zaboravljajući ništa. Na ovaj način, Santopolo je napravila roman koji će svakom čitaocu delovati lično, čak i onima koji nisu doživeli takvu vezu.
„Svetlost koju smo izgubili“ je detaljno ispitivanje načina na koji se ljubav javlja i menja živote ljudi: kako nostalgija i sećanja mogu uticati na sadašnjost i kako jedna osoba može zauvek da promeni tok nečijeg života.
Autorka dovodi čitaoca do suza, a dijalog između junaka toliko je ličan da deluje da je prepisan iz dnevnika. I dok ne dozvoljava čitaocima da stvari sagledaju iz Gabrijelovog ugla, Santopolo piše o njemu tako da ga je vrlo lako razumeti. Čak i sa Lusinog stanovišta, čitaoci gaje empatiju prema njemu.
Uz prozu koju upijamo sa stranica i srceparajućim otkrićima o prirodi ljubavi, „Svetlost koju smo izgubili“ Džil Santopolo će se ugnezditi u mozak čitaoca i mamiti im suze.
Izvor: cw.ua.edu
Prevod: Miloš Vulikić
Takođe, postoje dani u kojima se mnogo toga dešava odjednom, što ne samo da je previše, već i menja tok života osobe kojoj se to događa. „Svetlost koju smo izgubili“ Džil Santopolo govori o jednom takvom danu – danu koji je zbližio dvoje ljudi, o nezapamćenoj tragediji koja je zauvek promenila dva života.
Priča počinje kada Lusi upoznaje Gejba, u trenutku kad kao studenti na Univerzitetu Kolumbija slušaju isto predavanje 11. septembra 2001. godine. Dok pričajući izlaze iz učionice, saznaju da su se Kule bliznakinje srušile, da su ljudi u pometnji i da svi oko njih pokušavaju da shvate šta im je činiti.
Sa krova univerziteta posmatraju kako Njujork zapada u haos, drže se za ruke sve do prvog poljupca. Konačno, dok nastavljaju svoju vezu, njihov život se vraća u normalu.
Zanosna proza Džil Santoplo reflektuje njihovu ljubav. Lusi počinje da radi kao scenarista dečjeg televizijskog programa, zaradivši tako „Emi“; Gejb se odlučuje za fotografiju i počinje da ide na časove.
Sve deluje spokojno dok Gejb ne saopšti Lusi da je prihvatio poziciju fotografa u Iraku za Asošijeted Pres, gde će raditi na priči o američkim trupama. Od tog trenutka, njihova veza prelazi u drugi plan ‒ Gejb odlazi u Irak jureći za karijerom, i tamo ostaje duže nego što je nameravao, dok je Lusi, za to vreme, u Americi.
Santopolo, iz Lusinog ugla, pruža intimni portret na to kako se život može drastično promeniti kada se jednom snažna osećanja potisnu. Lusina priča je ispripovedana veoma lično, tako da imamo osećaj da čitamo nečiji dnevnik, dok se ona priseća cele veze, osvrćući se na svaki događaj sa nostalgijom, ne zaboravljajući ništa. Na ovaj način, Santopolo je napravila roman koji će svakom čitaocu delovati lično, čak i onima koji nisu doživeli takvu vezu.
„Svetlost koju smo izgubili“ je detaljno ispitivanje načina na koji se ljubav javlja i menja živote ljudi: kako nostalgija i sećanja mogu uticati na sadašnjost i kako jedna osoba može zauvek da promeni tok nečijeg života.
Autorka dovodi čitaoca do suza, a dijalog između junaka toliko je ličan da deluje da je prepisan iz dnevnika. I dok ne dozvoljava čitaocima da stvari sagledaju iz Gabrijelovog ugla, Santopolo piše o njemu tako da ga je vrlo lako razumeti. Čak i sa Lusinog stanovišta, čitaoci gaje empatiju prema njemu.
Uz prozu koju upijamo sa stranica i srceparajućim otkrićima o prirodi ljubavi, „Svetlost koju smo izgubili“ Džil Santopolo će se ugnezditi u mozak čitaoca i mamiti im suze.
Izvor: cw.ua.edu
Prevod: Miloš Vulikić
