Prikaz knjige: „Sveopšta istorija beščašća“
Argentinski pisac Horhe Luis Borhes je od mladog doba živeo među knjigama i klasicima poteklim iz mnogih civilizacija i kultura: kineskim, persijskim, nordijskim, španskim, da navedemo nekoliko. Njegovo najlepše sećanje iz detinjstva bila je očeva biblioteka, čitao je Šekspira na engleskom sa 11 godina, a dok je odrastao, Borhes je svoj um pretvorio u veliku biblioteku. Stoga je možda ironično što je ovaj knjigoljubac odlučio da napiše čitavu zbirku priča o pravim ljudima od akcije, u kojima je reč o besmrtnosti, nepravdi i zlu. „Sveopšta istorija beščašća“ je zbog toga dragulj. Za razliku od Borhesovih baroknih spisa, ovih devet kratkih priča su direktne i lako se čitaju. Za svrhu prikaza, i da bi se stekao utisak o knjizi, evo citata sa kratkim komentarima o dve priče.
Nezainteresovani ubica Bil Herigen
Na samom početku, Borhes piše: „Gotovo dečak koji je, ispustivši dušu u dvadeset prvoj godini, ljudskoj pravdi dugovao smrt dvadeset i jednog čoveka, 'ne računajući Meksikance'.“. Da, ovo je priča o Biliju Kidu. Zaista beščasno; Borhes nam daje nekoliko živopisnih, nezaboravnih opisa kako je to ubiti iz obesti. Na primer, jedan zloglasni meksički revolveraš i odmetnik ušeta u bar, čuje se pucanj (bez potrebe za drugim), a Bili nastavi razgovor tamo gde je stao. A zatim, Borhesovim rečima: „Bil te noći prostre ćebe nadomak leša i odspava do zore – kao jagnje.“
Monk Istmen, snabdevač nepočinstvima
Evo opisa zapaženih ličnosti iz ove urbane priče: „Priča o njujorškim bandama (koju je 1928. godine objavio Herbert Ezberi u jednoj pristojnoj knjizi od četiristo stranica u osmini tabaka) sadrži pometnju i okrutnost varvarskih mitova o postanju sveta, i mnogo od njihove ogromne neprikladnosti: podrumske prostorije nekadašnjih pivara preuređene u sirotinjske crnačke pansione, rahitični trospratni Njujork, bande razbojnika poput Močvarnih anđela (Swamp Angels) koji su se smucali po lavirintima podzemnih kanalizacionih odvoda, bande razbojnika kao što su bili Daybreak Boys (Momci praskozorja) koji su regrutovali prerano sazrele ubice, decu od deset-jedanaest godina, usamljene i drske orijaše poput Divljih prefriganaca (Plug Uglies) koji su nastojali da izmame slabo verovatan osmeh prolaznika svojim krutim cilindrima napunjenim vunom i širokim skutima košulja što su lepršali na vetru u predgrađu, ali s batinom u desnoj ruci i s dugačkim pištoljem; bande razbojnika poput Crknutih kunića (Dead Rabbits) koji su započinjali bitku pod barjakom svoje maskote nataknute na motku; ljudi kakav je bio Džoni Dolan zvani Dendi, čuven po kovrdži učvršćenoj briljantinom na čelu, po štapovima s glavom majmuna i po tankoj bakarnoj spravici koju je često navlačio na palac kako bi iskopao oči protivniku; ljudi kakav je bio Kit Barns, kadar da samo jednim ugrizom otfikari glavu živom pacovu; ljudi kao Slepi Deni Lajons, plavokosi momak ogromnih mrtvih očiju, svodnik tri prostitutke koje su se zbog njega ponosno davale u promet...“
Naveo sam dugačak citat iz posebnog razloga: Borhes je čitavog života bio fasciniran prizorima i idejama lavirinta. Međutim, ovakav lavirint beskrajne perverzije i nasilja Borhes nije nikada mogao da iskusi direktno, nego je kao knjiški, načitan čovek ušao u ovu opaku ljudsku kanalizaciju putem mašte. Treba imati na umu da je na Borhesa snažno uticao Artur Šopenhauer, nemački filozof iz XIX veka. Gadost i brutalnost života koju je Šopenhauer naglašavao ostavila je neizbrisiv utisak na osetljivog pisca.
Nagađam da će svako ko čita ovaj prikaz biti svetlosnim godinama daleko od sveta gde tinejdžeri ubijaju iz obesti ili se ulične bande kolju i čereče pod zastavom psa ili zeca nataknutog na kolac. Ali takav svet je postojao u XIX i ranom XX veku, a postoji i danas. Kako da sami iskusite ove nasilne svetove? Odgovor je lak: pustite Horhea Luisa Borhesa da vam bude vodič.
Izvor: goodreads.com
Prevod: Đorđe Radusin
