Prikaz knjige „Služba“ – Bezbednjak iz beogradskog predgrađa

Pisac je bio čitave karijere bezbednjak i zamenik direktora BIA (januar 2003 – mart 2004), a njegova knjiga ne bavi se Službom (DB, BIA) već autorovim bezbedonosnim poslovima, s tim što u prvom delu knjige ima više podataka o Službi, a u drugom o autorovoj delatnosti.

Autor je na početku istakao da stranci, posebno pominjući Britance u prvom delu, a Amerikance u drugom delu knjige, bitno utiču na bezbednost malih balkanskih zemalja, pa i Srbije.

Živaljević se s Džordžom Bazbijem, najpoznatijim britanskim obaveštajcem, susreo više puta.

Bazbi je lordovskog porekla, od oca advokata, odrastao u zamku sa zlatnom kapijom, posle koje dolazi odnegovana šuma sa srnama, kružni tok s cvećem ispred kuće, odnosno dvorca iz nekog davno prohujalog veka.

Na drugoj strani je Živaljević, odrastao u beogradskom predgrađu, u stanu od 49 m2, od oca policajca, živeo na Novom Beogradu u službenoj garsonjeri i, kako što i sam piše, „natuče engleski“.

Ova paralela, ispisana rukom autora, odveć govori.

Živaljeviću ova razlika iskazana poreklom i imovnim stanjem očigledno nije smetala, i on je pokušao da je zabašuri, napisavši kako mu je Britanac prepotentno prodavao svoje lordovsko poreklo, i dodao: „Nisu oni ništa posebno, osim što imaju više para, generacijski sticanu kolonijalnu drskost i crvene čarape.“ Nasuprot njima, tvrdio je, mi „imamo vreliju krv“.

Ti, prepotentni Britanci, s „crvenim čarapama“, mrsili su nam konce od kneza Miloša, preko Hodžesa, do danas, preko Bazbija, bombardovali nas i rasturali nam državu kad god su hteli.

Uvek sam se pitao, pa i danas, da nismo imali „vreliju krv“, i da smo nosili „crvene čarape“, i da je Živaljević, i ne samo on, bio lordovskog porekla, Srbija i Srbi prolazili bi bolje, i u prošlosti i u sadašnjosti.

Nesumnjiva posledica takvog stanja jeste autorovo uverenje, „iskreno i naivno“, da nas neće bombardovati 1999. Na posletku on kaže: „Dobili smo batine, ali smo umeli da ustanemo“, izbegavajući da doda – bez KiM, pogureni i neoporavljeni.

Karakteristika knjige su i stranački uticaji na Službu: julovski, radikalski, demokratski. Živaljević je pisao o 4. i o 6. oktobru ali ne i o 5,  potom nešto malo o Đinđiću i atentatu.

Kažem malo, jer je bio zamenik BIA koji je nesumnjivo znao više. Odeljak o atentatu završio je s 15 pitanja, izgovarajući se da nema mogućnosti da dâ odgovore.

Ali, čitaocima nisu potrebna pitanja, već odgovori. Ako Služba ne sme, ko sme, ili, ako služba ne zna, ko zna?

Jedna scena koja se odigrala u prostorijama BIA markantna je ilustracija tadašnjeg političkog i bezbednosnog stanja.

Posle atentata održan je sastanak s načelnicima Službe, kojem je prisustvovao i Đinđićev savetnik.

„Sa nama je Zoran Janjušević, u krvavoj košulji, sedi i plače!“ Nešto kasnije ovu sliku rastrojstva Đinđićeve vlade i njegovih najbližih saradnika dopunjava sukobom dva najbliža Đinđićeva saradnika, na sastanku civilnih i vojnih obaveštajaca, ko će da sedne na Đinđićevu stolicu i vodi sastanak.

Savetnikove suze u krvavoj košulji i zadnjice Đinđićevih saradnika najupečatljivije kazuju koliko smo bili beznadežni i neorganizovani.

A tek priča koja je usledila o njegovim potpredsednicima vlade!

Sledeća odlika knjige je njen prikaz potpunog rasula naših obaveštajnih službi.

Rat 1999: „Panična jurnjava po hodnicima Službe, neorganizovanost, kontradiktorni nalozi koji se menjaju iz minuta u minut, nekoliko žena u suzama, milion pitanja na koja nema dobar odgovor – šta sa dokumentacijom, gde sada da idemo, kada i gde da se sutra okupljamo, šta sa dugim naoružanjem, šta uopšte da radimo“…

I nije nimalo čudno što je zahvalan NATO-u što nisu gađali zgradu prvih dana, jer bi svi izginuli, već su milostivo sačekali da se isele.

Drugi deo knjige je opis Živaljevićeve bezbednosne delatnosti u Sarajevu, Zagrebu i Skoplju, opširniji i ne manje zanimljiv sa stanovišta službe koju je obavljao.

Svakako da su vredna spomena njegova istoriografska promišljanja i shvatanja zajedničke povesti i sukobljene sadašnjosti.

Evo jednog lapidarnog i ispravnog suda: „Mnogi u Zagrebu i Prištini patološki žive od antisrpstva, jedni zbog nesigurnosti u čistotu svog identiteta, drugi zbog sopstvenih otimačina i zločina.“ Ove stranice knjige su zanimljive, ali su manje intrigantne, osim mišljenja o direktorima BIA.

Tu poslasticu ostavio smo za kraj.

Opisujući rad BIA u NATO agresiji autor kaže da su obaveštajne analitike sakrili „od nekih naših budućih direktora“, koji, nažalost, „nisu prošli onu pravu operativnu proveru za rad u srpskoj Službi“.

A onda je, posle afere u Skoplju, u Sobranju, s prokleto naivnim selfijem, povučen u Beograd, gde je zatekao novog direktora.

„Ako mi je od nečega muka posle trideset godina, to je upravo to ponižavajuće predstavljanje, gde vi nekom dojučerašnjem advokatu, bivšem otporašu, stranačkom bezbednjaku, vojnoopštinskom referentu ili trgovcu kafom treba da iznesete celog sebe, da bi vas on potapšao po ramenu ili strogo pogledao.“

Pet poslednjih direktora BIA, bez navođenja imena, ali lako prepoznatljivih, po Živaljeviću, nisu zaslužili toliko važnu i osetljivu državnu funkciju. Posle ovog smelog iznošenja istine usledio je bolan usklik, kojim završavam ovaj osvrt: „Srbija, moja Srbija, jedino mi nije jasna!“

Da li je ikome jasna, saznaćete čitajući ovu zanimljivu knjigu.

Autor: Radoš Ljušić, istoričar

Izvor: danas.rs