Prikaz knjige „Služba 2“: Sumnje u bezbedonosne službe
Ovo je nastavak knjige sa istim naslovom i istim izdavačem. Goran Živaljević je obaveštajac, državni službenik u Službi bezbednosti, koji se dvema knjigama predstavio i kao pisac. Prirodno je da se čitalac, dobronamerni, upita: da li je autor knjige bolji kao obaveštajac ili kao pisac? Iako mi je nepoznat njegov tridesetogodišnji obaveštajni rad, sklon sam da dam prednost piscu, ali ne zanimljivog trilera u stilu Agate Kristi, već hroničara nesrećnog raspada jedne plemenite i neperspektivne države Jugoslavije, i drugog vaskrsa nesrećne i nesnalažljive Srbije. I da odmah ukažem na najbolje stranice ove hronike beznađa bezbedonosnih službi. Reč je o dve pripovesti, samo delimice uvezane u strukturu obaveštajnog rada Živaljevića: priča o Drvaru i majci i kazivanje o sudbini trojice drugova, s kojom se knjiga efektno završava. Ovakvih izleta ima više u knjizi i oni joj daju uspelu književnu potku, kao što je kazivanje o Kovrdžavoj i još nekim neidentifikovaim licima.
Za razliku od prve knjige, Živaljević je u ovoj bio pažljiviji, te nije uvek ispisivao ime osobe koju je opisivao, sada, čak, uspešnije. Kazivanja o neimenovanim licima su moralno problematična zato što su tanano i suptilno prikazana i opisana, pa je teško promašiti o kojim osobama se radi. Ovo načelo autor nije do kraja sproveo u knjizi. Neki od njih, iz Službe, tačnije je reći iz njenog vrha, ne i iz sektora operativaca, analitičara, bili su predmet utvrđivanja njihove krvne i stranačke slike. To je slabiji deo knjige, budući da hroničar u te događaje svrstava svoju gorku sudbinu i time dovodi čitaoca u dilemu da su ti opisi viđenje samo sa njegove strane. Druga strana je pasivna, ona se do danas nije oglasila, možda poštujući pravila Službe, a možda čuvajući penzionerski mir, kakav-takav, u ovoj turbulentnoj ustanovi. Iako se Živaljević trudio da pokaže kako to nije obračun sa svojim neistomišljenicima, ova i ovakva kazivanja traže potvrdu budućih povesnika Službe.
Retko koja državna ustanova je prošla toliko turbulencija, promena i interesovanja kao Služba, od Apisa do Vulina. Znatiželja običnog čoveka, osobito intelektualaca, koji su imali bilo kakv spor s državom ili partijom na vlasti, da sazna nešto više o praćenju i prisluškivanju, uvek je postojala i nikada nije jenjavala. Kada se knjiga pažljivo pročita, utisak je obavezujuće nametljiv – sumnje su najčešće tačne, poneke čak poražavajuće, i promašene i ispravne. Iznošenje beskrajno malog broja podataka o praćenju i prisluškivanju u knjizi jeste kap u okeanu u odnosu na surovu stvarnost, koja se nikada do kraja ne može i neće otkriti. Ova pojava nikada nije bila fama, već suživot građana i bezbednjaka! Koliko bi tek bila zanimljivija knjiga da se autor dotakao toliko bolnog pitanja o doušnicima, bivšim i sadašnjim.
Knjiga nudi još nekoliko tema i zanimljivosti. Uvek prisutna podela na patriote i izdajnike nesporna je pojava kod Srba, koja zahteva mnogo više pažnje nego što joj je autor poklonio. Nigde, i ni u jednoj drugoj instituciji, ova boljka se ne može pratiti jasnije i ogoljenije. Potom sledi odnos opozicije i vlasti i, isključivi, makar onaj njen vidljivi i opipljivi deo, delatnost službe protiv nezadovoljnih u bilo kojoj od prethodnih vladavina. Autor ne ide dalje od Otpora i DOS-a. Provokativno je zašto ga DEPOS nije zanimao, budući da sam jedan od osnivača ovog pokreta i pouzdan svedok da su nas pratili, i sve o čemu bismo se dogovorili sutradan bi novine objavile – pouzdano i tačno.
Novinari su uvek zanimljivo štivo, a novine mesto za javno dejstvo tajnih službi pod okriljem sredstava za „pouzdano“ i „pravovremeno“ informisanje. Čudno je zašto se samo jedan novinar imenom pominje, a njih je tako mnogo! I strane obaveštajne službe samo su pomenute, budući da bi se o njihovom rovarenju mogli napisati tomovi, pa bi Kovrdžava i profesori, ne svi, bili neprimetni u ozbiljnijem prikazu ove strašne pošasti kojom su izloženi mali narodi i države. U ovim slučajevima vladari u senci su strane obaveštajne službe i domaće obaveštajne službe. Stiče se utisak, iz knjige, da su prve službe bolje upućene u nezakonite i antidržavne tokove novca, ne samo iz Dubrovnika i Budimpešte.
Ovo je zaista knjiga o srozavanju Službe, pre svega usled iznošenja činjenica i rada pojedinaca, pa kad se tome dodaju brojni lomovi u Službi, slika o našem narodu i našoj državi više je nego poražavajuća. Na kraju, autor je s čitocima podelio dilemu, koja svrstava građane u dve kategorije u skoro svakom društvu, „da je bolje biti dobar sa svakim direktorom nego guslati o principima i načelima od kojih nema nikakve koristi“. Pored svih dobrih strana ove knjige i, naravno, njenih slabosti, u koje ubrajamo navedenu, čitatelji će ostati u večnoj dilemi – guslati ili ne guslati!
Autor: Radoš Ljušić
