Prikaz knjige „Slučajnosti ne postoje“: Duhovno šarenilo
Teško da ima selfhelp knjige slične onoj pod naslovom „Slučajnosti ne postoje“ Borhe Vilaseke. Inače je španski psiholog i pored svoje relativne mladosti (rođen je 1981. godine) objavio već četiri stručna naslova – posredi je peti – ne računajući još dva koja je publikovao pod pseudonimom Klej Njuman. Takođe, Vilaseka je aktivista u tri samospoznajno-vaspitne internacionalne institucije, a stiže i da svoja znanja deli velikom broju ljudi posredstvom Jutjuba.
„Slučajnosti ne postoje“ jeste delo koje se mnogo više od ostalih iz oblasti samopomoći zasniva na duhovnosti i apeluje na individualizam čitaoca. Drugim rečima, kako bi osoba lakše upoznala sebe, ne bi smela ni u šta unapred da veruje i ne bi bilo zgoreg da sva svoja stečena saznanja što češće iznova proverava. Pa opet, iako je individualizam u knjizi izrazito naglašen, pa i i favorizovan, u njegovoj opasnoj blizini nalazi se najveća prepreka valjanoj spoznaji, a ona je u egu, čija kritika provejava gotovo iz svih poglavlja knjige. (Jedno od poglavlja nosi naslov Diktatura ega.) Odnosno, individualizam je ne samo u redu nego je na neki način možda i najispravnija pozicija, ali njemu srodni solipsizam bio bi nedaleko od zla.
Apartnost knjizi ove vrste obezbeđuje i njeno hvatanje ukoštac sa odnosom prema religiji, koji nipošto nije jednosmeran. Organizovana pripadnost ovoj ili onoj veri nije nešto što Vilaseka preporučuje, ali to ne znači ni da ne poznaje njene razne ogranke, niti da ne uzima poneki zaključak od pojedinih. Na vrlo sažetom prostoru četvrtog poglavlja prve od triju celina knjige, naslovljene Religija bez duhovnosti, autor iznosi istoriju sistematizovanog verovanja. Ne namećući nijedno od njegovih ogranaka, on preuzima i prilagođava sadašnjem trenutku kritiku taštine iz Starog Zaveta, ubeđenje u predestinaciju (Slučajnost ne postoji!) iz kalvinističko-baptističkog protestantizma, koncept karme i zen-priče kojima ilustruje svoje zaključke iz budizma, a mnoštvo odelitih pouka iz hinduizma. (Jedina je šteta što Vilaseka ne poznaje najbolje pravoslavlje, a na dve njegove materijalne greške s tim u vezi je u fusnotama vrlo pošteno ukazala prevoditeljka Dragana Bajić, osim što je knjigu prevela tačno i tečno.)
Sve u svemu, kako sam autor kaže, „Slučajnosti ne postoje“ mogu da navedu vernike da preispitaju religiju, a ateiste da se otvore pred duhovnošću. Eklektičnost Vilasekinih zaključaka ilustrovana je šarolikošću citata, od onih iz budizma i hinduizma, preko uvodnog motoa agnostika Voltera i citata genijalnog naučnika Nikole Tesle, odnosno filozofa, reditelja, glumca i majstora borilačkih veština Brusa Lija. Duhovno šarenilo nije toliko uslovljeno autorovom unapred odabranom pozicijom, koliko slojevitošću trenutnog sveta u kom gotovo svaka značajna pojava – od interneta i veštačke inteligencije do toga da svojevrsna postkapitalistička praksa od jedinke zahteva situacionizam; brzu i tačnu reakciju u različitim kontekstima – ima više lica i naličja. „Slučajnosti ne postoje“ je duhovno-individualistička posledica takvog duha vremena, u kojoj autor prepušta čitaocu nesvakidašnje visok stepen slobode izbora, odnosno srazmerno vrlo diskretno mu sugeriše sopstvene zaključke predočavajući mu i one, apartne i druge. Zbog svega toga „Slučajnosti ne postoje“ jeste jedinstvena i jedinstveno korisna knjiga iz oblasti samopomoći.
Autor: Domagoj Petrović
