Prikaz knjige „Simeonov pečat“ Vanje Bulića

„Simeonov pečat“ – priručnik za preispitivanje sopstvenog pogleda na svet

„Simeonov pečat“ Vanje Bulića je književno delo koje sam upravo pročitao i mogu reći da me ni malo nije ostavilo ravnodušnim. Priznajem da kod mene propaganda čini više nego blagu averziju prema svemu što se u tom trenutku reklamira, a ova knjiga je imala više nego odličan advertajzing. Možda zato što me medijska navala promovisanja svega živog što treba da obezbedi veliku novčanu dobit pomalo odbija, ali verovatno više zbog toga što sama promocija „na veliko“ često ne znači da je u opšte u pitanju dobra i kvalitetna stvar. Ovoga puta ipak mogu da kažem da ne žalim što sam bio korisnik jednog dobro reklamiranog proizvoda.

Tema koju obrađuje Vanja Bulić lepo je upakovana u trilersku priču u vremenu sadašnjem, prepunu zapleta, delimičnih raspleta i obrta, koji time povećavaju napetost i doprinose čitaočevoj pažnji i interesovanju za književno delo, ali i ono najvažnije kod današnjih pisanija – jedva čekam da vidim šta se dalje dogodilo. Ova osobina bi se danas mogla nazvati i ključnom za jedan roman ako želimo da on postane bestseler. Naravno, ne bi bilo korektno da stil Vanje Bulića poredimo sa Andrićem ili npr. Pavićem, ali mogli bismo da zaključimo da nije ni dijametralno suprotan. Teme koje su obrađivane u ovom delu sežu u istoriju, povezuju nas sa istorijom srpskog naroda, ali i samog hrišćanstva, vekovne borbe za nadmoć u hrišćanskom svetu, pa i samim frakcijama unutar njega – pravoslavlja, katoličanstva, pa time podsećaju malo na književne izvore prethodno navedenih pisaca. Jezik je razumljiv i bez komplikovanih rečenica koje se moraju čitati nekoliko puta kako bi bile shvaćene. Istina je da se pojavljuje veliki broj termina vezanih za crkvenu tematiku, ali oni nikako ne predstavljaju smetnju u razumevanju dela, naprotiv, lepo su objašnjeni, najčešće u apozicijama, što proširuje čitaočevo znanje, a ne remeti radnju. Stil je, dakle, jednostavan, jasan i prijemčiv svakom čitaocu. Opisi su veoma lepi, jasni, slika Svete Gore, Hilandara i života na njemu je prenesena na volšeban način, jedino pismo kojim je odštampano delo odudara od ambijenta i na trenutak kvari sliku koju je pisac uverljivo preslikao u rečenice, ali ova zamerka ide na adresu izdavača.

U osnovi ovog književnog dela jeste priča o dva čoveka iz Beograda, novinara Novaka i menadžera Veljka, koji na sebi svojstven način žele da otkriju uzrok požara u manastiru Hilandar. U traganju za ovim odgovorom nailaze na niz čudnih događaja koji privlače njihovu pažnju i odvode ih na put razotkrivanja zavere koja se dešava na i oko Svete Gore, a koja preti da ugrozi sudbinu i značaj ovog manastira kao vekovnog simbola srpske duhovnosti. Otisak lažnog Simeonovog pečata jedini je trag koji im je ostavljen za rasvetljavanje ove zavere, ali i simbol koji se proteže duž celog dela.

Ako se malo više zadubimo u samo delo, shvatićemo da pored ove priče, koja bi odgovarala scenariju holivudskog blokbastera, postoji nešto više što možemo da izvučemo iz ovog dela, a to je znanje koje usvajamo čitajući „Simeonov pečat“. Iako veoma povezani sa Svetom Gorom i Hilandarom, moramo priznati da većina nas ne zna, ne dovoljno, nego skoro ni malo o istoriji i značaju ovog manastira kroz vekove. Relikvije koje su se nalazile, a od kojih se neke i dalje nalaze u samom manastiru, nepoznanica su za većinu nas, a ova knjiga je idealan put da se na lak način upoznamo s njima. Život svetogorskih monaha, način na koji oni vide svet i čoveka kao biće predodređenog da čini dobro, zvuci klepala i zvona, teraju nas na razmišljanje i preispitivanje svojih odluka i postupaka u materijalnom svetu u kojem živimo. Nasuprot ovakvom vidu življenja, javlja se politička, religijsko-osvajačka potreba crkve da ono što u stvari treba da jeste, pokaže da nije i da ni u kom smislu ne zaslužuje svoje mesto u duhovnom pročišćenju i spasenju. U ovom kontekstu, saznajemo koje sve to grupe i grupice postoje u okviru crkava, na koji način se bore za vlast, kako se ophode i na koji način propovedaju „spasenje duša naših“.

U nekoliko reči: ova knjiga od nevernika može da napravi poštovaoca religije i kulture, verniku da otvori oči i prikaže manipulacije i pravo lice crkve, a razumnog čoveka da poduči i nauči istoriji, kulturi i zabavi ga pričom o Teoriji zavere i svemu onome što se realno oko nas događa u ovim vremenima, ali se događalo i u vremenima pre nas. Ovo je Cajtgajst (Zeitgeist) na srpski način.

Aleksandar Nikolić,

profesor srpskog jezika i književnosti