Prikaz knjige „Šef železničke stanice“: Priče za one junake (i čitaoce) kojima je preko potreban trenutak sreće
„Šef železničke stanice“ je zbirka kratkih priča Đira Asade, čija su zajednička tema dirljiva čuda. Asada je bivši regrut Japanskih snaga odbrane, a sada plodan pisac, čijih je oko sedamdeset romana objavljeno u sedamnaest godina. U uvodu izdanja na engleskom jeziku Margaret Atvud objašnjava da je u Japanu, naciji od 127 miliona ljudi, ova knjiga prodata u 2,5 miliona primeraka. Poređenja radi, to bi bilo jednako cifri od 6 miliona primeraka u Americi. To je potpuno neverovatno za jednu zbirku kratkih priča.
Priznajem, obožavam priče o vozovima, i to je razlog zbog kog sam izabrao ovu knjigu. Od početka me je uvukla – šef železničke stanice pred penzijom, na veoma mirnoj pruzi, rukovodi starim vozovima. Otomacu je čovek koji se seća starih vremena kada je „Kiha 12“ bio potpuno novi voz. Sada je star i prevozi samo đake. Otomacu se seća kada su dugački vozovi za ugalj išli njegovom prugom; sada ih više nema. Još uvek nosi staru uniformu (umesto nove, prekrojene) i izvršava svoje dužnosti tačno kao švajcarski sat. Njegov je moto: „Jednom železničar, uvek železničar“. Za Otomacua većina stvari koje su sačinjavale njegov život više ne postoji. Ukinuće mu prugu. Supruga mu je preminula pre nekoliko godina. Ćerka mu je umrla kao dete. Asada piše kako bi za čoveka čiji se svet gasi stvorio čudo ili trenutak sreće.
I ostale priče u zbirci su dobre i sve pomalo različite. Nijedna me, ipak, nije opčinila kao „Šef železničke stanice“. Priča „Ljubavno pismo“ je dirljiva na potpuno drugačiji i neočekivan način. „Đavo“ je pomalo jeziva priča, kao Hičkokov film ili horor epizoda serije „Noćna galerija“. Ostale su, za moj ukus, ili previše lepe i previše savršene. Verujem da je takav stil pisanja popularan u Japanu. Asada mi je privukao pažnju zbog svojih pikarskih romana, ali toga ovde nema.
Iako ovo nije moj tipičan izbor, zbirka ovih pripovedaka mi je držala pažnju. Primamila me je priča o vozovima, a nadalje sam se samo prepustio vožnji. Želeo bih ipak da je doza nostalgije bila malko jača... Ali je zato stil pisanja odličan. Priče imaju dobre obrte i prilično su jedinstvene, sve dok ne nastupe (za mene previše) sladunjavi trenuci. Svakako preporuka za one kojima je potrebno ulepšati dan!
Izvor: evilcyclist.wordpress.com
Prevod: Đorđe Radusin
