Prikaz knjige „Sapijens“ Juvala Noe Hararija
Ljudska bića postoje oko 2,4 miliona godina. Homo sapijens, naša naširoko rasprostranjena vrsta velikih majmuna, postoji oko 150 hiljada godina – što predstavlja samo 6% vremena od ukupnog postojanja ljudi. Jasno je zašto Noa Harari 95% svoje knjige posvećuje nama kao vrsti: neznalice kakve jesmo, veoma malo znamo o drugim vrstama ljudskih bića koje su izumrle kada smo mi zakoračili Zemljom. Činjenica je da je istorija sapijensa – kako nas sve Harari naziva – samo mali deo istorije čovečanstva.
Tokom prve polovine našeg postojanja živeli smo nezapaženo, a onda je došlo do nekoliko značajnih revolucija. Prva je „kognitivna“ pre oko 70 hiljada godina kada smo počeli mnogo više da koristimo um i naprasno se širili po planeti. Zatim je pre 11 hiljada godina usledila poljoprivredna revolucija tokom koje smo polako sa sakupljanja i lova prelazili na uzgajanje. „Naučna revolucija“ je počela pre oko 500 godina i pokrenula sve što će dovesti do industrijske (pre 250 godina) što je dovelo do informacione pre pedesetak godina, a sve to nas vodi ka biotehnološkoj revoluciji koja se danas odvija. Harari pretpostavlja da će ova revolucija dovesti do kraja sapijensa: zameniće nas postljudi bioinženjeringa, „besmrtni“ kiborzi sposobni da žive zauvek.
Ovo je uprošćeno kretanje kroz knjigu jer Harari posvećuje mnogo pažnje drugim značajnim stvarima, pre svega razvoju jezika: postali smo sposobni da razmišljamo o apstraktnim stvarima, sarađujemo na širim nivoima i, možda najvažnije, ogovaramo. A tu su i razvoj religije, evolucija novca (i još važnije, kredita) i širenje carstava i trgovine, kao i uspon kapitalizma.
Hararijeva opažanja su na nekim mestima izuzetno direktna i smela. Na primer, kaže: „Nismo mi pripitomili pšenicu. Ona je pripitomila nas.“ Pa nastavlja: „Poljoprivredna revolucija je najveća istorijska prevara.“ To objašnjava mnogim primerima među kojima su lošija ishrana, duži radni dani, veći rizik od umiranja od gladi, prenaseljenost, povećana izloženost bolestima, novi oblici nesigurnosti i ružniji oblici hijerarhije. Harari smatra da bi nam bilo bolje u kamenom dobu i mnogo toga ima da kaže o savremenoj poljoprivredi – čak je i naziva „najvećim zločinom u istoriji“.
Dobar deo knjige posvetio je našoj opsesiji ishranom i drugim stvarima, a navodi da smo pritom nesvesni da se naše emocije i želje nisu u osnovi menjale tokom svih ovih revolucija: „Danas živimo u stanovima sa pretrpanim frižiderima, a naša DNK i dalje misli da smo u savani.“ Naša velika žudnja za šećerom i mastima dovela je do širenja hrane koja je osnovni uzrok nezdravog života i ružnoće. Drugi primer je korišćenje pornografije. Kada bi umovi pornografskih zavisnika mogli da se prikažu u obliku tela, izgledali bi kao pregojeni ljudi.
Osim istorijom, Harari se bavi i potencijalnim budućnostima koje nas očekuju. Pre svega, diskutuje o tome da težnja ka besmrtnosti ne znači nužno povećanje nivoa sreće. Autor navodi veoma poznato istraživanje koje je pakazalo da svakodnevna sreća pojedinca neverovatno malo zavisi od njegovog materijalnog stanja. Naravno, novac može da napravi razliku – ali samo kada nas podiže iz siromaštva. Nakon toga, novac gotovo da ništa ni ne menja. Da, dobitnik lotoa ima povećan nivo sreće, ali nakon 18 meseci, svakodnevna sreća se vraća na svoj prvobitni stadijum.
Ljudska sreća je tema koja se provlači kroz gotovo celu knjigu. Aspekt pojedinca u širokim istorijskim okvirima je odlično prikazan dok pratimo kako se čovečanstvo razvijalo i, pomalo bojažljivo, čitamo Hararijeve pretpostavke o onome što nas očekuje. Izuzetna knjiga koja je namenjena svakom sapijensu.
Autor: Galen Stroson
Izvor: theguardian.com
Prevod: Dragan Matković
